Троструки јубилеј Кувајта

Држава Кувајт слави троструки јубилеј: пола века независности, две деценије од ослобођења од ирачке окупације и пет година откако је на власт дошао емир Сабах ал Ахмад ал Сабах.

Први повод сам пропустио, када је Кувајт 1961. добио независност од Британаца, али памтим силне вести о просперитету малог заливског емирата, у коме су се некада вадили бисери, од када је у петом највећем светском резервоару нафте кренула експлоатација, када је драматично промењен стил живота Кувајћана, када су ушли у велики бизнис и почели да стичу светско образовање које им омогућава садашњи доходак по становнику од 82.000 долара годишње.

Био сам сведок средишњег јубилеја 1991. Шест месеци после ирачке инвазије на земљу која га је обилато финансирала у рату против Ирана, и само два дана од евакуације поражених снага Садама Хусеина ушао сам у ослобођени град после седам сати вожње из базе „Пешчане олује” у Дарану, у Саудијској Арабији.

Били су то дани тријумфа ретко широке и хомогене коалиције 30 земаља коју је Америка окупила у првом Заливском рату. Буш старији, за разлику од сина 12 година касније, није допустио да једна велика земља окупира малу. „То неће моћи.”

Опште одушевљење слободом, коју је Кувајт платио сумом од 17 милијарди долара, нису могли да помуте ни запаљени извори нафте из којих је свуда куљао густ црни дим претварајући дан у ноћ. Била је то последња Садамова освета.

Раздрагана маса махала је заставама и трубила сиренама дуж корниша уз обалу Персијског залива којим доминирају два торња које је давно изградио београдски ПИМ. Опрезно сам улазио у државне зграде или болнице јер су окупатори имали толико времена да по граду положе стотине маскирних експлозивних направа.

Ране су зацељене. Кувајт је повратио своју независност. Вратио се свакодневном животу богато награђеном нафтом и једним од највиших стандарда на свету. Десета годишњица ослобођења прошла је углавном неопажено.

Изазови ове уставне монархије данас се не тичу Ирака. Тичу се општих проблема арапског света које је недавно тако драматично у први план избацила туниска „револуција јасмина”.

Али, за разлику од Египта, Алжира, Јемена или Туниса, заливска земља не мора да брине о социјалном бунту сиромашне арапске улице. Владар Кувајта је ипак, предострожности ради, сваком од 1,2 милиона кувајтских држављана доделио по 3.500 долара у кешу и бесплатне основне прехрамбене производе до марта 2012.

Четири милијарде долара, колико то кошта, није ништа за земљу која располаже са 300 милијарди долара на финансијским тржиштима.

Иако 2,4 милиона странаца који раде у Кувајту, махом из јужне Азије, неће моћи да се окористи владаревом добротом, економска моћ обезбеђује мир.

Други део приче тиче се евентуалне потребе за политичким реформама државе која је, као и сви њени заливски суседи, дубоко конзервативна.

Кувајт још од 1962. има устав по коме је постао прва парламентарна демократија у Персијском заливу. Иако су од 50 чланова парламента – четири су жене – 15 министри који нису бирани, поседује несумњиво најдинамичнији политички живот у региону у коме главну реч имају владајуће породице.

Политичке странке су забрањене, што не значи да опозиције нема. Чине је независни посланици који се потом окупљају у блокове.

Када је почетком децембра због извештавања о удару полиције на једно јавно окупљање опозиције затворено дописништво Ал Џазире, један такав блок одмах је затражио да се испита да ли премијер шеик Несер ал Мохамад ал Сабах крши устав и угрожава јавне слободе.

Готово незамисливо за друге земље Залива, шеик Насер – угледни члан породице Сабаха и владарев нећак – прихватио је да као први шеф владе у Заливу изађе пред парламент и одговара на питања опозиције.

Почетком јануара једва је преживео гласање о неповерењу влади: 25 за, 25 против – али била је неопходна већина.

Аналитичари кажу да честе промене у влади, оставке и распуштања парламента одлажу спровођење закона о реформама привреде и либерализацији тржишта.

Премијер је од именовања фебруара 2006. чак пет пута подносио оставку, док је у истом периоду парламент три пута био распуштан.

Ускоро предстоји замена нових пет министара, али традиција указује да владајућа породица Сабаха уме да крмани бродом који плови по мору нафте.

Бошко Јакшић