И њорке кочиле развој привреде

Беочин – Дивље патке – њорке, како их зову у Беочину, коначно више нису кочница за формирање нове индустријске зоне поред друма Сремска Каменица – Илок. Заправо, покушај да се рит на крају града, где живе и размножавају се њорке, претвори у индустријску зону на 23 хектара није успео претходном председнику општине Беочин Зорану Тешићу. То није дозвољавао Завод за заштиту природе. Актуелни председник општине Богдан Цвејић успео је да пресели њорке на другу страну друма у риту, а да пачији рај претвори у радну зону. Шерети кажу да је сам Цвејић ловио њорке, скупљао пачија јаја и гнезда и преносио их у други део рита. Хтео је, кажу, да докаже да може да управља и њоркама у својој општини.

– Није баш тако, тај посао пресељења дивљих патака обавио је Завод за заштиту природе. Нисам ловио њорке, ни купио јаја, а нисам ни свемоћан. Али, шалу увек прихватам – каже Богдан Цвејић.

У Беочину се од 2002. до данас десило неколико великих промена од којих је можда и најважнија да у граду нема цементне прашине, да су кровови поново црвени. Беочинци на екрану, у општини, могу у сваком трену очитати какав ваздух удишу. Небо над Беочином је плаво, али не може, кажу Беочинци, небо да се стави у новчаник и њиме плаћа у продавници... Друга, лошија страна овог времена је да Беочинци нису више први по платама у Србији, као што је то било док је у цементари радило око 2.500 радника, а данас само 360. Пали су на шесто место и сада тврде да ни то није прави податак, да у просек улазе и високе плате „Лафаржових“ менаџера, па је у граду просек само привидно висок. Менаџери „Лафарж БФЦ“-а своје плате не троше у Беочину, јер ту не живе, а рачунају се Беочинцима у просек зарада.

– Ми смо сада на шестом месту по висини зарада у Србији, што нас сврстава у развијене, а заправо смо сиромашна општина. То нам никако не иде у прилог, рецимо, кад конкуришемо са неким програмом код НИП-а, ми морамо, јер смо „богати“, обезбедити учешће од 50 одсто – објашњава Цвејић. – Небо нам јесте плаво, удишемо квалитетан ваздух, али од тога се не може и живети.

У марту ће бити отворена и прва нова фабрика у Беочину. У радној зони коју је опремио „Лафарж“ пре три године завршава се хала за фабрику резервних делова за рендген апарате и мобилне телефоне и производњу биохемијских анализатора. Од 1.460 незапослених Беочинаца, посао у овој новој фабрици добиће 60 радника.

– „Лафарж“ је недавно финансирао уређење градског трга, као поклон грађанима Беочина. Сарадња са руководством цементаре је изврсна и помоћ од „Лафаржа“ не изостаје. Ми са цементаром имамо и уговор, склопљен при продаји фабрике, о фонду за финансирање спорта и културе. Сваке године „Лафарж“ и општина уложе по 30 милиона динара. Тај фонд, у којем средства, динар на динар, обезбеђују општина Беочин и „Лафарж“, према уговору из 2002. када је продата цементара, функционише само још ове године – истиче Цвејић.

У општини намеравају да убудуће формирају фонд којим ће се пружати помоћ социјално угроженим грађанима. Верују, пошто са људима из цементаре имају одличну сарадњу, да ће фонд, са дугом наменом и другачије програмиран, остати још које време јер се и сада из фонда 14 милиона издваја за социјалне намене. Како ће на овај предлог реаговати у „Лафаржу“ брзо ће се сазнати...

– Лакше би нам било да већ једном крену гринфилд инвестиције, ново запошљавање, да новац за социјалне програме тако обезбеђујемо. Добро, нису нам њорке криве, али на тој локацији ће се градити нови погон фирме „Алтон“ из Шида, то је извесно, а водимо преговоре и са једном фирмом која би градила топлану и електрану на биомасу. Вратиће се ваљда и фирма „Вермонс“ из Новог Сада, која је закупила локацију од готово два хектара за градњу погона за рециклажу и прераду уља, почела посао и стала због кризе – каже на крају председник општине Богдан Цвејић.

Јеленко Слатинац