Амерички ход по жици

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Док се полако обистињују страховања да је оно што се догодило у Тунису само „прва домина” у свету арапских аутократских, али дугорочних режима, америчка политика у региону је на великим искушењима, принуђена да бира између принципа и прагматизма.

Досад су интереси били важнији од начела демократије и грађанских слобода. Проблем је међутим што је сада тешко проценити ко ће у тек започетој египатској олуји изаћи као победник и да ли је време да се одбаци стари и поуздани савезник – да после евентуалне промене Америка не би постала губитник.

У Вашингтону се више од две деценије жмурило пред правом природом режима туниског председника Бен Алија, и то жмурење је на геополитичким теразијама било исплативо. Тунис је био оаза мира на у немирном региону, ретка муслиманска земља незаражена исламским екстремизмом...

Али док је Тунис ипак био на периферији, Египат је кључни играч у америчкој партији на Блиском истоку. Добре везе са Каиром су биле основа на којима су грађена и друга регионална савезништва, египатска уздржаност према Израелу омогућавала је да се палестински проблем држи под контролом.

Због тога најновија догађања на каирским улицама америчку дипломатију стављају на тешко искушење: како да своје стратешке интересе избалансира са демократским аспирацијама младих Арапа и њихову побуну против непопуларног режима, а да при том прерано не одбаци ни Мубарака, нити код побуњеног света изазове антиамеричко расположење.

Судећи према најновијим сигналима из Вашингтона, одабрана је опција гласније него досад подршке протестима, уз благи притисак на режим. На питања у којима се помиње Мубараково име, овдашњи званичници одговарају формулом „Египат је стари савезник, подржавају се универзална права, али ниједан опозициони лидер”.

Председник Барак Обама је египатског вођу који је на власти већ више од три деценије прошле недеље позвао телефоном, док су у току били нереди у Турској, да би разговарали о блискоисточном мировном процесу.

Али америчка подршка променама у Тунису и „демократским аспирацијама” тамошњих маса била је јасан сигнал послат и другим арапским престоницама. Обама није преузео блискоисточну „агенду слободе” свог претходника Џорџа Буша. Демократија није баш биљка која се лако сади и одржава у блискоисточним пустињама, а тамо где се примила, процветала је на начин који се није допао Америци. У појасу Газе је изборни победник био радикални Хамас, а у Либану су у парламент ушли ирански штићеници, хезболаси, који ових дана у земљи инсталирају свог премијера.

Овдашњи блискоисточни експерти су сагласни у томе да су прилике у многим арапским земљама зреле за промену: статус кво који карактеришу концентрација моћи и богатства у мало руку, с једне стране, а сиромашне масе, без икакве егзистенцијалне извесности, суочене са свакодневном корупцијом и растућим ценама животних намирница, са друге – тешко је одржив.

Отуда и амерички ход по жици док не постане јасније куда ствари воде. То је било очигледно у изјави Хилари Клинтон у среду – да Америка „подржава универзална права египатског народа, укључујући и права на слободу изражавања, окупљање и удруживање”. Томе је, међутим, придодата и порука властима: да „не спречавају мирне протесте или блокирају комуникације”. Порука Мубараку била је још директнија: „Ми чврсто верујемо да египатска влада данас има важну прилику да спроведе политичке, економске и друштвене реформе како би изашла у сусрет легитимним потребама и интересима египатског народа.”

У досадашњим протестима није било антиамеричке реторике нити политичког ислама. Овдашња страховања су да би то могло да се промени. Паралела са „иранском револуцијом” још се не призива, али се некако осећа.

Није се, уосталом, одавно догодило да се америчка дипломатија симултано суочава са најмање четири блискоисточне кризе: у Тунису политичке неизвесности још нису окончане, још нема формуле како се носити са новом расподелом власти у Либану, израелско-палестински мировни процес је компромитован обелодањивањем докумената о концесијама на које је био спреман умерени председник Махмуд Абас, прилике у Египту су на ивици да измакну контроли...

Најновије вести иначе говоре се прилике погоршавају и код још једног америчког пријатеља, у Јемену.

Милан Мишић