Масони на Калемегдану?

Контроверзна зграда!? Да овај епитет није излизан у свакодневној употреби, био би одговарајући за почетак приче о Галерији Природњачког музеја на Калемегдану. Када је ова зграда са белим стубовима саграђена мање је важно и скоро уопште није спорно. Претпоставља се да је подигнута крајем 18. века. Уцртана је на једном турском плану из четрдесетих година 19. века. Зграду је овековечио и фотограф Анастас Јовановић, 1867. године. Као и данас, видне су одлике турске архитектуре, али се сматра да представља прелаз од балканско-турског ка европском градитељству.

Спорна је сврха с којом је зграда направљена. На званичном порталу Природњачког музеја помиње се турска карта Калемегдана на којој је „спорно” здање уцртано као караула. Састављач музејског сајта проширује појам карауле објашњењем да је служила за смештај страже која је чувала главни прилаз тврђави из правца Стамбол капије. Ни слова о другачијем виђењу просторија у којима је управо изложба о чају. Неки други људи из Београда, хтели би да у „караули“ буде нешто друго изложено, и не само изложено него и да здање буде сасвим другачије намене.

Још 2003. године делегација масонске ложе Побратим, из Београда, остварила је контакте са музејским званичницима. Београдски масони су се позвали на историјат свог реда, у којем здање са белим стубовима заузима исходишно место. Масони су тражили да им се зграда уступи за обављање ритуала, јер је зграда, у ствари, њихова.

Наравно да нема никаквих тапија, ни чврстих докумената. Предање је сачувано у масонским круговима преко 200 година. А по том предању, на Калемегдану је почетком 19. века радила масонска ложа „Али коч“. Велики мајстор је био Турчин, а „браћа”, чланови реда, национално мешани: највише Турака, али и Срба, и понеки странац на привременом раду у Београду. Велики мајстор Мустаф-паша, звани „српска мајка”, устанички вођа Јанко Катић, касније је старешина Мехмед Саид Исмаил, секретар ложе Тома Вучић-Перишић. Као чланови Али коча у масонским круговима Београда, помињу се и Петар Ичко, браћа Чардаклије, што све није поткрепљено документима, али легенда је легенда.

Оно што је масонима значајније су симболи уткани у архитектуру здања на Калемегдану. По тим „тајним” знацима они безгрешно препознају слободнозидарски рукопис. Неки од масонских знакова лаичком оку су неважни. До улаза води пет степеника који симболизују број корака којима чланови помоћничког степена улазе у храм. На фризу је уцртано пет равностраних троуглова, који су масонски симбол првог реда, означавају равнотежу и склад божанске природе света. Унутрашњи распоред, по слободнозидарском тумачењу, намењен је њиховом ритуалу. Главна просторија је правоугаоног облика, постављена је у оси са улазом, представља храм, централно место, на којем седи Велики мајстор, окренуто је истоку. Са стране су две помоћне просторије. Једна служи за смештај регалија – ритуалних предмета, а друга је „соба изгубљених корака”, намењена кандидатима.

Шта је истина, можда ће се сазнати једног дана, када се отворе архиве тајних служби из турског времена, да парафразимо текући речник политике. До тада нам се чини, да се одговор крије у естетици: ова зграда је сувише елегантна да би била направљена да само буде караула.