Злочинцу Рамићу услишена молба

Од нашег сталног дописника
БАЊАЛУКА – Тужилаштво Босне и Херцеговине коначно је услишило молбу Нисета Рамића и оптужило га за ратне злочине почињене над Србима у општини Високо, у Федерацији БиХ. Ако Одељење за ратне злочине Суда БиХ потврди прекјуче подигнуту оптужницу, Рамић ће одговарати за стрељање супружника Славка и Данице Дамјановић, Душанке Ристић и њеног сина Жељка.

Рамић, који издржава двадесетогодишњу робију у Казнено-поправном дому у Зеници, прочуо се по оптужбама на рачун правосуђа Федерације БиХ, а затим и Тужилаштва и Суда БиХ. На правосудне органе био је киван што неће да му суде за злодела која је починио 1992. године и признао их током истраге вођење против њега због других кривичних дела.

Рамић је осуђен због убиства Благоја Ћулума, Србина из височког села Зимча, и разбојништава почињених после рата. Осим тога, он је, по наређењу претпостављених старешина из бошњачке Армије БиХ, признао да је убио и Салхију Делибашић. Њу је, тврди Рамић, ликвидирао да би бошњачка војска имала "оправдање" за напад на Хрватско веће одбране.

У зеничком затвору Рамићу је прорадила савест, па је, пре неколико година – најпре преко страница сарајевских "Дана" и "Слободне Босне", а затим и дневних листова – јавно прозвао федерално правосуђе због оглушивања о његово признање да је учествовао у стрељању Дамјановића и Ристића. Шта се, у ствари, догодило 20. јуна 1992. године у селу Лапчевићи, за "Политику" сведочи Зоран Дамјановић, чији су родитељи, Славко и Душанка, убијени тог дана. "Ујутро, нешто после шест часова, група војника Армије БиХ истерала нас је из кућа, свезала и одвела у комшијско двориште. Постројили су моје родитеље, Срету Масала, Жељка и Душанку Ристић и мене, а затим су на нас отворили рафалну паљбу. Срећом, нису проверавали да ли су нас све побили. Срето и ја смо неким чудом преживели. Њега и мене, са седам прострелних рана, комшије Бошњаци су превезли у дом здравља у Високом, а одатле сам пребачен на лечење у Зеницу", сећа се Зоран Дамјановић, данас деведесет одсто инвалид.

После краткотрајног опоравка, Дамјановић је из болнице одведен у зенички Казнено-поправни дом. Ту је, каже, увек било између четири и пет стотина заточених Срба. Како им је било, нерадо се сећа. Дамјановић је размењен у децембру 1992. године и после рата се скрасио у Градишци у Републици Српској, где живи са супругом Горданом и двоје деце. "Кад се пре неколико година Нисет Рамић јавно пожалио да неће да му суде за убиство мојих родитеља и комшија Ристића, одлучио сам да му помогнем па сам дао исказ Агенцији за истрагу и заштиту. Очекујем да ће ме Тужилаштво БиХ позвати да сведочим у поступку који ће се водити против њега", рекао нам је Зоран Дамјановић.

Невоље су се низале и после рата. "Када је требало да се венчам, отишао сам у Високо по крштеницу, али ми је речено да ме нема ни у једној матичној књизи рођених. Иако жив, на једвите јаде доказао сам да сам и – рођен! Био сам избрисан и из евиденције становника Високог који су имали возачку дозволу. Неко је, уверен сам, хтео да избрише сваки траг да сам уопште постојао", огорчен је Дамјановић.