Катастрофа која није морала да се догоди

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Није тачно да је финансијска криза дошла као гром из ведра неба. Било је више него довољно упозоравајућих сигнала, али они су игнорисани.

Ово су главни налази првог званичног извештаја о потресу који је прво Америку, а затим и остатак света задесио 2008. године, гурнувши целу планету у економску кризу, која је у међувремено званично завршена, али чије последице се још осећају свугде, па и овде.

Десеточлану Комисију за испитивање узрока финансијске кризе, како гласи њен званични назив, састављену од шест конгресмена демократа и четири републиканца (са великим пратећим тимом експерата и истраживача), именовао је у мају 2009. председник Барак Обама, коме је она у четвртак проследила своје налазе, у документу од 633 стране.

Прегледавши милионе страница финансијске документације и саслушавши око 700 сведока, комисија је закључила да су до кризе довели широки пропусти у државној финансијској регулативи, као и „системско занемаривање одговорности и кршење етике на свим нивоима”.

Ту су још и безобзирност Волстрита, односно грамзивост банкарских кућа које су постале претерано зависне од високоризичних послова. За неке конкретне пропусте, Комисија је тужилаштву послала доказни материјал.

Почело је тако што је 2007. банкарски систем одобрио огроман број кредита за куповину кућа и станова неквалификованим зајмотражиоцима – онима чија примања и радни статус нису довољно гарантовали да ће те кредите моћи да редовно отплаћују. Сви ти кредити као залогу имају баш те куће и станове, у време када су цене некретнина на америчком тржишту изузетно високе.

Ти хипотекарни кредити су затим препакивани у финансијске „деривате” који су обећавали високе приносе и продавани широм света. Куповале су их, да би профитирале, како иностране банке, тако и пензиони фондови, па и богати појединци.

Деривати су углавном били толико компликовани да их најчешће нису разумели ни шефови банака које су их издавале. Видели су само провизије за своје куће из тих трансакција, и своје милионске бонусе на крају године.

Кључна ствар коју констатује извештај комисије јесте чињеница да банкари купцима својих вредносних нису предочавали да купују веома кварљиву робу. Тога су понајвише били свесни менаџери на нижим нивоима који су често на то упозоравали своје надређене.

Када су Американци престали да отплаћују те „сабпрајм”, то јест другоразредне, високоризичне, кредите, банке нису знале шта ће са силним некретнинама којима због тога драстично падају цене. Почиње ланчана реакција, и многе финансијске куће, које су такође позајмиле велике количине пара једне од других да би поменуте кредите одобравале, долазе на ивицу банкрота.

Кад је у септембру 2008. пукла финансијска кућа Лимен брадерс, то је био окидач за панику која је запретила да уруши цео амерички финансијски систем. Ту панику и општу пропаст зауставила је и спречила велика операција спасавања приватних банака коју је спровела Обамина влада.

Али рецесија и висока незапосленост нису могли да буду спречени, од чега се Америка лечи и данас.

Највише појединачних критика добио је Ален Гринспен, тадашњи председник Федералних резерви (Фед), америчке централне банке, иначе поборник дерегулативе, због „нечињења”: што није поставио стандарде за хипотекарне кредите.

Берн Бернаке, данашњи шеф Феда, иначе стручњак за Велику депресију из тридесетих година прошлог века, изјавио је пред овом комисијом да је септембра и октобра 2008. била „највећа финансијска криза у глобалној историји, укључујући и Велику депресију... Од 13 најважнијих финансијских институција САД, 12 је било изложено ризику пропасти у року од недељу-две”.

Извештај комисије усвојен је без консензуса, само гласовима чланова из Демократске партије. Сва четири републиканца су била против и изнели су издвојено мишљење, са образложењем да налази „исувише нагињу улево”, као и да нису довољно истражени глобални фактори кризе.

Због тога је, с обзиром на нови однос снага у Конгресу, републиканску већину у Представничком дому, мало вероватно да ће овај извештај бити подстрек за додатно регулисање финансијске индустрије, мимо промена које је донео нови закон изгласан прошле година, у који су, под притиском финансијског лобија, уграђени многи компромиси.

На Волстриту се иначе, како поводом овог извештаја констатују овдашњи медији, мало тога променило. Бајрон Џорџију, члан комисије, каже да се „финансијски систем данас не разликује баш много од онога пре кризе”.

Милан Мишић