Вратити добре ствари

За име Бранислава Покрајца (59) везују се највећи успеси нашег рукомета. Један је од ретких који је успео да се домогне златне олимпијске медаље и као играч (1972. у Минхену) и као селектор (1984. у Лос Анђелесу). Под његовим вођством рукометаши су се пре пет година домогли последње медаље на великим такмичењима, освојивши бронзу на Светском првенству у Француској 2001.
Идеалан је саговорник за "Политикино" истраживање на тему "Какав нам је спорт неопходан". По речима Бранислава Покрајца, доктора наука, наш спорт је на свим нивоима у последњих неколико година пао на изузетно ниске гране. Као један од начина да му се врати некадашњи сјај Покрајац види у оживљавању неких добрих ствари из прошлости које су у последње време тотално замрле:

– За почетак не мора да се много измишља. Било би сасвим довољно да почнемо поново да радимо по неким одредницама система који је у прошлости донео много медаља. Ту пре свега мислим на стратегију развоја спорта без које некада није могло ништа да се замисли. Њено доношење мора да иницира држава. Неопходно је да се јасно дефинишу улога спорта и начин реализације програма и то од пионирског до сениорског узраста, од малих до великих клубова, репрезентација...

Поред стратегије Покрајац посебно је истакао значај Републичког завода за спорт без којег, како је рекао, нема развоја:

– За иоле озбиљнији рад морамо да имамо један велики Спортски центар, какви постоје у готово свим земљама. Некада је Спортски центар на Кошутњаку био један од најсавременијих у свету, а данас је, најблаже речено, у жалосном стању. Припреме репрезентација и клубова су хотелско-кафанског тима што најбоље говори о њима. Такође, без Завода за физичку културу било је незамисливо да се реализује било који пројекат. Био је задужен за готова сва тестирања и мерења, истраживачки рад... Данас је потпуно изгубио је сврху, а сматрам све док се не буде вратио на некадашњи ниво нећемо моћи да напредујемо, – казао је Покрајац.

По његовом мишљењу неопходно је и да очврсну везе између гранских савеза, Олимпијског комитета и Спортског савеза и државе:

– Имам утисак да је много утањила веза између државе на врху, потом Олимпијског комитета и Спортског савеза и гранских савеза, који су на крају овог низа. Мора тачно да се зна ко кога контролише и ко коме полаже рачуне и не сме да се деси да неке лоше ствари унутар било ког савеза или организације прођу незапажено. Тренутно, у нашем спорту многи не осете последице своје неодговорности. Све док је то тако појединци ће моћи да раде шта год хоће не стрепећи за своју позицију.

Покрајац је посебно скренуо пажњу на правило школовање кадрова, као један од многих предуслова да нам спорт крене ка горе:

– Број факултета и школа за тренере је у великој диспропорцији за бројем добрих тренера. То је дешава из разлога што је, стихијски, отворено много школа, иако велики број није имао ни најосновније услове за образовање. Многим полазницима је главни мотив за упис на неке факултете био то што су без великог труда могли да дођу до дипломе. То је спорт много коштало. Ипак, добро је што постоји назнака да је свему томе дошао крај. Очекује се сваког дана нова расподела акредитација за рад факултета, а моћи ће да је добију само они којио буду испуњавали све услове. На овај начин, надам се, стаће се на пут погубном начину образовања младих кадрова.

-----------------------------------------------------------

Неопходна професионализација

– На Западу је спорт прошао фазе од ходија, преко аматеризма па све до професионализма. И у том погледу заостајемо. Савезе нам воде спортски радници за које сматрам да, у већини случаја, немају ни знање ни способност за тај посао. Неке функције би требало што пре да се професионализују, а драго ми је да се у неким спортовима већ размишља у том правцу. Ипак, и по овом питању држава би требало да буде иницијатор обавезне професионализације неких делова спорта, – сматра Покрајац.