Ренесанса Цинцара на Балкану

Поводом јубилеја, двадесетогодишњице од оснивања Српско-цинцарског друштва Луњина, разговарамо са професором др Николом Трифоном, аутором монографије „Цинцари, народ који нестаје”, у издању самог друштва. Књига је представљена у Библиотеци града у Београду, НиколаТрифон је цинцарског порекла, рођен у Букурешту, а живи и ради у Француској.

Шта је довело до поновног појављивања Цинцара на друштвеној сцени свих балканских земаља у којима живе припадници тог старог, аутохтоног и скоро заборављеног народа, питамо професора Трифона.

– Васкрсење Цинцара као хришћанска метафора није сасвим пригодно да би окарактерисало њихово поновно појављивање. Пригодније је говорити о повратку Цинцара на јавну сцену, јер су се, независно од њихове воље, стекли бројни услови који су довели до тога да почну да се показују отворено, да говоре о својој посебности, на шта се раније лоше гледало, понегде је чак и било забрањено. Реч је о суштинском повратку слободе изражавања и уједињења на културном и политичком плану у земљама у којима Цинцари живе.

Упркос њиховој пословичној опрезности, наставља саговорник, која је последица дуге изолације и њиховог мањинског положаја, Цинцари су присвојили ту слободу и деловали у складу с њом. У Републици Македонији, где су већ биле учињене многе експлицитне активности у том смислу, у Румунији, одмах после пада Чаушескуа, у еуфорији која је трајала месецима после његове погибије уз рушење комунистичког режима, у Бугарској и посебно у Албанији, доцније, али са неочекиваном силином. У Грчкој, која је чланица ЕУ од 1981, али у којој се мањине према Уставу не признају, такође, али у друкчијем облику – стотинак културних удружења која су створена удружиће се у оквиру Панхеленског друштва.У земљи у којој и данас живи већина Цинцара, оригинално име Цинцара – Армањи, још је на известан начин табу. Контраст у односу на остале земље које су живеле под комунистичким режимима значајан је у мери у којој су у тим земљама права националних мањина, као и верска припадност, постојала, иако их Цинцари нису користили.

Јесу ли иницијативама претходиле активности симболичког карактера у цинцарској дијаспори, пре свега у Немачкој и САД, које су искључивале било какве територијалне или државне аспирације и које су имале првенствено културни садржај?

– Требало би подсетити и на национални карактер генерисан распадом СФРЈ. Раздељена у више земаља, мала цинцарска национална мањина, иако без видљивих политичких захтева, изазвала је интересовање многих органа држава из региона: у Грчкој су се покренули гласови протеста против кршења права Грка, заправо Цинцара, у Републици Македонији, други су проналазили предачке везе са влахофоним Грцима у Албанији – Цинцари су, према неким проценама, многобројнији од грчке мањине у Албанији, док је Румунија умножила своје апеле према „Румунима из иностранства” нудећи стипендије младим Албанцима, Бугарима или Македонцима који могу да докажу своје цинцарско порекло. Иако су такве стипендије, попут оних које је Грчка давала у Албанији, постигле значајне ефекте, у политичком смислу резултати су били занемарљиви. Новоформирана цинцарска удружења инсистирала су на очувању и учењу матерњег, цинцарског језика, а не на румунском или грчком.

А статус?

– После Букурештанског мировног договора који је окончао балканске ратове, Цинцари су добили статус „заборављених” у оквирима новостворених националних држава на Балкану. Увише наврата настојали су да их државне власти и стварно забораве: уГрчкој, за време диктатуре Јоаниса Метаксе, затим војне хунте, у Македонији у време бугарске окупације, у Румунијиза време рата када су пребацивани с југа на север Добруџе у почетку комунистичке владавине, када су били депортовани из румунског Баната у време прекида односа с Титом, објашњава даље наш саговорник.

Већина Цинцара је показала лојалност према државама у којима живе,независно чак и од понашања које су те државе имале према њима. Такво понашање сеже у далеку прошлост, још од епохе отоманске и аустроугарске империје, ако говоримо о цинцарској дијаспори у Бечу, Будиму и Пешти. Са националним државама, присутне су неке специфичне промене. Појављују се бугарски, албански, грчки или румунски патриоти цинцарског порекла. Због интереса, каријере, али и због искрене привржености, и то понекад фанатично.

Како су успели да сачувају свој идентитет?

–Очување језика итрадиције све до недавно била је, практично, породична ствар. Живећи у великим породицама, понекад у правим породичним клановима, цинцарске заједнице су одржавале тесне међусобне везе. Има и изузетака:у Републици Македонији уведени су курсеви цинцарског језика у школама, Цинцари имају емисије на званичним телевизијскими радио-станицама, као и својуштампу. И у Румунији су веома активни али још не успевају да добију статус националне мањине,како захтевају од румунске државе.

Цинцари су били велики трговци и љубитељи знања и науке. Задужбине које су оставиле цинцарске породице Анастасијевић, Кики и друге у Србији, барони Сина, Думба и други у Бечу, Будиму, Пешти и Атини и данас спадају у најлепше грађевине у тим земљама, дароване „на ползу народа и отаџбине”. Познати Цинцари у Србији: Бранислав Нушић (чије је право име Алкибијад Нуша), Јован Стерија Поповић, Борислав Пекић, Вук Вучо, Лаза Пачу, Никола Пашић, Михаило Пупин и многи други,оставили су неизбрисив траг у ткиву српског грађанског друштва и српској култури.

Какве су Ваше везе са Србијом?

– Београд и посебно Софија су ми веома блиски, Мој отац, моје тетке и многи други чланови моје породице говоре истовремено и бугарски – са стране мог деде,и српски – са бакине стране. Мој прадеда Гаги Трифон стигао је 1847.у Софију и ту развио своју трговачку делатност.Био је први који је 1878. године прешао Дунав и узео румунски пасош, пре него што се поново вратио својим успешним трговинским делатностима у Бугарској.Подржавајући борбу против Туракаизабран је за саветника у Управи града Софије. На првој седници савета устао је један говорник и рекао је да би, сада кад су успели да отерају Турке, требалоотерати и остале странце. Цинцари су такође били на мети. Мој отац је рођен у Софији аумро је у Букурешту, ја сам рођен у Букурешту, али одавно живим у Паризу, тако то иде у свету Цинцара.

Душица Милановић