Живот и пропаст „Холивуда Истока”

Формула прављења филма је – поштен однос према теми, и то је једини прави закон, каже легендарни југословенски филмски редитељ Вељко Булајић, један од учесника у дугометражном документарном филму „Cinema Komunisto”, приказаном синоћ у Београду на свечаном затварању Фестивала „7 величанствених”.

И ако ћемо по том Булајићевом закону, онда одмах можемо да констатујемо: дебитантски филм „о земљи која више не постоји осим у филмовима”, младе београдске редитељке Миле Турајлић, краси пре свега поштен однос према одабраној теми и историјски и кинематографски важном времену. Фасцинира и ауторкин истраживачки дух и темељност у савладавању огромног архивског материјала чији су сегменти издашно и правовремено укомпоновани у филм и у служби су грађења сложеног мозаика с којим се портретише једна земља и њена кинематографија.

У најкраћем, пред Турајлићевом је био огроман и захтеван посао, који је она урадила озбиљно и зрело, начинивши узбудљиви и енергични, слаткогорки и веома гледљив документарни филм који није само фасцинантан поглед на историјску причу о грађењу Федеративне Републике Југославије, њеном председнику Јосипу Брозу Титу као врховном продуценту и развоју југословенске кинематографије, већ представља и значајан прилог историји светског филма.

Као учесници у филму „Cinema Komunisto”, али и као активни сведоци дугог и плодног периода југословенског филма (филм обухвата период од 1945. и ослобођења, до 1991. и распада Југославије), појављују се: Стева Петровић некадашњи незамењиви асистент режије, сценографи Вељко Деспотовић и Власта Гаврик, Гиле Ђурић шеф студија некада моћног „Авала филма”, редитељ Вељко Булајић, глумац Велимир Бата Живојиновић који је као филмски партизан „побио” толико Немаца да су „последње Хитлерове речи на самрти биле: убијте Бату”... Чини се да је ипак највећа звезда овог филма Лека Константиновић, који је пуне 32 године био лични Титов кинооператер и који са пуном одговорношћу, носталгијом и сетом сведочи о Титовом обичају да свако вече гледа један филм, о његовој љубави према вестерну, Кирку Дагласу и Џону Вејну...

У живу реч и узбудљива сећања и сведочења филмских актера, Турајлићева је укомпоновала инсерте из више од 300 играних и документарних филмова (запажени су доприноси монтажера Александре Миловановић, сниматеља Горана Ковачевића и аутора музике Немање Мосуровића), приљежно пратећи историју Југославије у којој је филм имао један од приоритетнијих значаја те је тако југословенска кинематографија била у читавом једном периоду и једна од најзначајнијих у Европи.

 Раскид са Стаљином значио је и долазак Холивуда на ове просторе. Било је то време раскошних копродукција и боравака Орсона Велса, Софије Лорен, Кирка Дагласа, Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор, Јула Бринера... Било је то време и врхунски урађених ратних (партизанских) филмова у чијем су настанку учествовали војници ЈНА, проводећи као статисти на снимању „Сутјеске” и „Неретве” и више од пола свог војног рока...

Филм „Cinema Komunisto” непогрешиво бележи и како је Тито врло добро разумео природу филма и његову моћ, али и то како је крајем Титовог живота (1980) почео и крај филмске индустрије у Југославији, у земљи која је само деценију касније утонула у грађански рат. Турајлићева проводи гледаоца и кроз тужне остатке некадашњег поноса државе – Филмског града у Београду. Прича о настанку и нестанку југословенског „Холивуда Истока”, о стварању приче о Југославији на филмском платну, тако је потпуно заокружена.

Документарни филм Миле Турајлић, заслужује своје место и на редовном биоскопском репертоару. Поучан је, а биће и користан свима онима који одлучују о судбини филма у Србији.