Чикашки полицајац са Врачара

Још средином осамдесетих година прошлог века видело се да Владан Новаковић неће дуго издржати у старој Југи. Као матурант Осме београдске гимназије возио је брзе моторе, глуварио је у култном кафићу „Цветић”. Онда је провео годину, дугу као век, у уклетој касарни у Пивки, сабласној постаји ЈНА у близини границе са Италијом, где су официри одлазили по казни, а регрути по правди још непризнатог Бога.

– Одох ја у Чикаго, овде постаје све блесавије – рекао је док се извлачио из шатора набоденог на врху снежне планине, спреман да стражари против имагинарног непријатеља.

Чим је скинуо шињел и титовку, отишао је. Дуго нисмо чули ништа о Влади, а онда је недавно, у униформи америчког полицајца, махнуо с видео-бима у „Сава центру”, честитајући на прослави два века српске полиције. Снимљен је како патролира у неком од квартова „града Чикага”, како би рекао идол из његове ране младости, Зоран Радмиловић у „Радовану Трећем”.

Позвао сам га на мобилни и само што није треснуо с мотора када ме је чуо. Исти, београдски акценат и заразни смех четрдесетшестогодишњег одликованог припадника елитне јединице чикашке полиције. Медаљу му је око врата лично окачио легендарни градоначелник Ричард Дејли.

– Дечак од годину и по дана био је киднапован, а ја сам ухапсио отмичара после дуге јурњаве по граду. Преко радио везе сам слушао шта се догађа. Бежећи од потере, отмичар је ударио колима у зграду, изашао је из аутомобила и почео да бежи. Скочио сам с мотора у пуној брзини на њега и шчепао га. Навикао сам на те акробације, док сам возио моторе на Ушћу – каже Владан.

Када је 1987. године спаковао кофере и отишао у Америку, углавном је муцао на енглеском, али је брзо дипломирао криминологију и психологију.

Изгледа банално, али то што је готово две деценије посветио рату са чикашким бандама наркодилера и убица, може да захвали утицају Холивуда.

– Док сам студирао, размишљао сам како би било да постанем чикашки полицајац. Обожавао сам акционе филмове, јурњаву и пуцњаву, али нисам веровао да је то могуће. Замислите да странац допутује у Београд и затражи посао као полицајац. Решио сам да пробам, али за 500 места, пријавило се 35.000 људи!

Чекао је две године на одговор и 1996. упућен је на полицијску академију. Након тога, изашао је на улицу. Додељен му је партнер. Наредних шест месеци био му је отац и мајка.

– Као новајлија, добио сам ноћну смену. Тек што сам с партнером ушао у патролна кола, добили смо из централе први позив који никада нећу заборавити: „Човек наоружан ножем у ресторану боде људе”. Срце ми је толико јако лупало да сам мислио да мој партнер може да га чује. Партнер је возио, био је веома смирен. Стигли смо за минут. Партнер је изашао из аута, извадио пиштољ и само шапнуо: „Пази се… И пази мене”. Готово у исти час стигле су још три патроле. Ушли смо унутра и видели човека наоружаног ножем. Чим нас је видео с пиштољима у рукама, бацио је нож и подигао руке. Када се све завршило, партнер ми је рекао „Клинац, био си добар”.

Момак из Осме београдске је прошао ватрено крштење, па су га, као талентованог, пребацили у јужни, тада злогласни део Чикага.

– Радио сам у цивилу, у јединици Gangsandnarcotics. Свашта сам доживео и сазнао шта значи не паркирати полицијски аутомобил близу солитера. Тада сам први пут видео летећу клозетску шољу која је слетела на нашу хаубу. Срећом, никога није било у њему, а када смо престали да се смејемо, морали смо да рапортирамо шефу који и није неки шаљивџија. У јужном делу Чикага сам доживео и да неко с прозора, са супротне зграде, из чиста мира пуца на мене и мог партнера, али богу хвала, промашио је за неколико центиметара. Тај звук и удар метка у бетонски зид, никада нећемо заборавити.

Владанов последњи дан у тој четврти требало је да протекне без проблема. Све док његовом партнеру није пало на памет да се 45 минута пре краја смене пришуња у једну високоспратницу, познату као базу за диловање дроге. Београђанин је ушао први.

– Чули смо шапате на крају ходника. Зграбио сам једног од сумњивих, гурнуо га ка мом партнеру, који га је ухватио. Онда сам кренуо ка другом који је почео да бежи, стављајући руку у унутрашњи део јакне. Помислио сам: „Ово не не ваља”. Извадио је пиштољ. Уперио сам револвер у њега. Бегунац је престао да трчи и окренуо се ка мени. У десној руци је држао пиштољ уперен ка земљи. Почео сам да вичем: „Баци пиштољ, не померај руку!” Почео је да подиже руку и нишани ка мени. Када сам помислио да је готово, да ћу морати да пуцам, бацио је пиштољ. Била је то дечја пуцаљка. Радећи у том делу града, као да сам живео у филму.

Сада је тај крај потпуно промењен. Високоспратнице које су припадале бандама које је хапсио Владан, где су специјалне екипе чикашке полиције проналазиле рањене и мртве, сада су замениле луксузне радње и ресторани. На местима где су склањали спаљене аутомобиле, сада су паркиране луксузне лимузине.
Пошто је јужни Чикаго дератизован, пошто су уличне банде похапшене, Владан је прешао на виши ниво. Штета што му је забрањено да за медије прича о садашњим пословима, па макар били из његове Србије, али хајде да кажемо да Борис Тадић није једини председник кога је Владан чувао приликом његове посете Чикагу.

Александар Апостоловски