Мубарак бира генерале, народ тражи промене

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Египат је јуче добио нову владу, непуних 12 сати пошто је председник Хосни Мубарак претходни кабинет жртвовао да би сачувао власт, суочен с незапамћеним нередима по земљи и захтевима да се повуче.

Мубарак је многе непријатно изненадио бранећи начин на који су се снаге реда супротставиле таласу демонстрација – неки кажу револуцији – која од уторка потреса најмногољуднију арапску земљу. Говори се о стотину мртвих у протестима по Каиру, Александрији, Суецу и другим градовима, више од хиљаду рањених, још толико ухапшених.

За новог потпредседника, место на које Мубарак није хтео никога да именује откако је 1981. дошао на власт, одабран је Махмуд Омар Сулејман, генерал, шеф главне обавештајне службе, председников лојалиста који је помињан као његов наследник, главни египатски преговарач са Израелом, сива еминенција Блиског истока.

Потврђујући ослонац на армију, која је после прошлоноћашњих паљевина јуче овде обезбеђивала главне владине зграде, Мубарак је за премијера именовао још једног војника, бившег команданта ваздухопловства, маршала Ахмеда Шафика.

Изгледа да је 82-годишњи председник одабрао ризични начин да одговори на револт народа.

Покушао је да смири општи народни бунт због сиромаштва, незапослености, корупције и ауторитарне власти поручујући да разуме тешкоће људи, али је одмах – то је јаче од њега – припретио рекавши да танка линија дели слободу од хаоса и да неће допустити да се Египат дестабилизује.

То што Мубарак назива хаосом, а Египћани плодовима гнева, видљиво је по Каиру који је, упркос полицијском часу, био поприште жестоких сукоба демонстраната и полиције.

Застрашујуће празним путем кренуо сам јуче са аеродрома. У близини Мубаракове резиденције тенкови, борна кола, запреке.

Таксиста је лутао, покушавајући да нађе безбедан пут ка другој обали Нила. Ако председника на земљи штите његови преторијанци, а из ваздуха војни хеликоптери који стално надлећу 18-милионски град, безбедност грађана су на себе прошле ноћи преузеле групе младића опремљених моткама.

Покривају сваки ћошак да не би дошло до вандализма и масовних пљачки, какву је доживела једна велика самоуслуга у омиљеном кварту странаца, Маадију.

„Полиција се разбежала. Покушавамо да спасемо град. Мубарак чува само себе”, рекао ми је Ахмед, стојећи поред подигнутих барикада и металним ролетнама забрављених радњи у кварту Хода ел-Коба. Слично је било и на Замалеку, где су смештене многе амбасаде. Повремено су одјекивали пуцњи. По улици су се ваљали поцепани остаци Мубаракових званичних портрета који су красили сваку собу сваке јавне установе. До пре неки дан тако нешто је било незамисливо. Свако се плашио да јавно било шта каже против реиса.

Бензинске пумпе су затворене. Прети несташица хране.

У Авенији Рамзес још је тињала спаљена шестоспратница која је до прекјуче била полицијска станица. Прошли смо поред аветињске зграде спаљеног седишта владајуће Националне демократске партије.

Један од највиших функционера странке је Мубараков син Гамал за кога се тврди да би у доброј традицији арапског непотизма требало да наследи оца после председничких избора овог септембра.

Није необично да је зграда била мета демонстраната, понајвише младића, укључујући и много оних који имају диплому, али не и посао. Трг Тахрир и синоћ је био злокобно прекривен густим црним димом. Ту, у близини, јуче ујутро је покушан упад у египатски Национални музеј, али је пљачка, по узору на ону у Багдаду 2001, срећом спречена.

Не обазирући се на полицијски час, демонстранти су покушавали да упадну у зграду Министарства унутрашњих послова.

Разбијени излози, уништена саобраћајна сигнализација, заостале каменице и разбацане мотке, све је то тестамент беса народа који се ослободио страха од војске и моћне тајне полиције и показао колико је уморан од Мубаракове псеудодемократске и корумпиране владавине започете давне 1981. године.

Повремено се чуло „Алаху акбар” – Бог је највећи. Опозиција, не посебно боља од власти, свакако ће покушати да капиталише на општем револту али он, ипак, барем засад, има примесе египатског национализма а не исламизма.

Тензију појачавају и гласине, опасне колико и „молотовљеви коктели” демонстраната и сузавац и водени топови полиције.

Да ли по угледу на причу да је свргнути туниски председник побегао за Саудијску Арабију са 1,5 тона злата, тек проширила се прича да је један од Мубаракових блиских људи напустио Каиро односећи за Лондон 97 кофера пуних пара.

Иако је војска прошле ноћи преузела контролу над Тргом Тахрир, по коме је било размештено двадесетак оклопних возила, стотине људи ишле су уоколо покушавајући да војнике и полицајце убеде да им се придруже.

„Браћо! Колико вас плаћају”, узвикивали су и синоћ демонстранти бедно плаћеним, махом неписменим полицајцима, позивајући их да промене страну.

Мало ко верује у Мубараково прошле ноћи дато обећање да ће нова влада испунити програм економских, социјалних и политичких реформи. Владе које су се смењивале тешко да су биле ишта више од икебане. Знало се, и зна се, ко овде доноси одлуке. Званична штампа вести о протестима стидљиво објављује у дну првих страна. Актере најдраматичнијих збивања у Египту у последње три деценије само што нису назвали „шачицама шетача”.

Такви сценарији су давно написани. И обично имају исти или сличан крај. То што му народ цепа слике, што му звижди и више не верује, Мубараку као да није важно.
Упркос поодмаклим годинама и здрављу које попушта, одлучан је да се не повуче чиме ризикује да иритира Египћане на улицама којима је, уместо да отворено прихвати њихово незадовољство – прописао да желе да дестабилизују земљу.

Многи су овде изненађени, ако не и шокирани Мубараковом непопустљивошћу коју тумаче председниковим несхватањем реалности у којој живи и продуженом намером да се ослони на армију.

Мубарак има своје визије. Управо објављени документи „Викиликса” откривају да он верује да су амерички позиви арапским режимима да се реформишу завршили колосалним грешкама, од свргавања шаха Резе Пахлавија у Ирану до победе Хамаса на изборима у Гази.

Реис не би да му се тако нешто догоди. Зато се неће устезати да изда наредбу: „Пуцај да убијеш”. Ово на неки начин објашњава његове осуде и претње демонстрантима. То што је поверење Америке у свог великог савезника сада озбиљно пољуљано, могло би да испадне да је већа брига Обаме него Мубарака.