Једна Србија, два система

У закључној фази преговора о статусу Косова и Метохије могуће је извући неке закључке у погледу заблуда наших европских пријатеља о Србији и перспективама Србије за чланство у ЕУ. Пре свега, учестала реторика о томе да је неизбежна некаква независност Косова подстиче унутрашњи утисак о понижавању Србије и српског народа. Евентуално померање постојећих и међународно загарантованих граница Србије и проглашење нове државе на њеној територији, овог пута друге албанске државе на Балкану, створило би низ стратешких проблема за ЕУ, али и низ унутрашњих проблема за Србију. Те две врсте проблема нису без узајамне повезаности.

Главна заблуда наших европских пријатеља у односу на Ахтисаријеву верзију решења статуса Косова и Метохије је идеја да би губитак Косова могао убрзати опредељење Србије за придруживање ЕУ. Српски народ, међутим, може постати европски у институционалном смислу само као равноправан са осталим народима земаља чланица ЕУ. Наиме, целовита и демократска Србија може убрзано напредовати ка Европи, и достојна је да буде чланица ЕУ. Осакаћена Србија, са отетим делом своје територије, осећала би се и фрустрираном и неравноправном, као држава и партнер другога реда у односу на остале европске земље. Нереално је очекивати да би таква Србија на крилима ентузијазма због свог разбијања напредовала ка европским интеграцијама, јер би и Европа која би учествовала у отимању територије Србије могла постати мање жељени амбијент за живот од Европе која би стала у одбрану права Србије на свој државни интегритет.

Србија у пуној мери уважава право Албанаца на Косову и Метохији да управљају том територијом на којој су већина. Она нема никакву жељу да влада косовским Албанцима. Штавише, Србија је спремна да Албанцима понуди потпуну самоуправу, практично одвојени политички систем унутар својих граница. Такав модел решења назвао сам моделом "једна Србија, два система", због тога што се њиме решава проблем одсликан већ споменутом заблудом наших европских пријатеља. Тим моделом, Србија задржава свој дигнитет, свој интегритет, своје границе према Македонији и Албанији. Самим тим, она може као непонижена и равноправна држава да убрзано приступи европским интеграцијама. Истовремено, овим моделом у потпуности се задовољавају сви кључни захтеви Албанаца на Косову и Метохији, укључујући и посебан пут Косова ка Европи и специјалне међународне везе и обавезе.

Право на самоопредељење је право на управљање одређеном територијом и сопственом заједницом која је већинска на тој територији. Оно никако није сводиво на право на државну независност. Модел једне државе са два система, задовољио би и право Србије на интегритет и право Албанаца на њихову управу, односно самоуправу.

Управо у наведеном решењу се налази оно на шта међународна заједница толико упорно позива током целокупног преговарачког процеса о Косову и Метохији ― компромис. Две стране могу достићи компромис у преговорима само ако кључни интереси који мотивишу преговоре буду оптимално задовољени за обе стране. Ако је кључни интерес Србије да сачува своју државну целовитост, она га показује тиме што, истовремено, не инсистира и на томе да врши власт над албанском заједницом на Косову и Метохији. Истовремено, ако је кључни интерес албанске заједнице право на самоопредељење, оно се у пуној мери остварује вршењем власти на Косову и Метохији. Уколико, и поред могућности да врши власт, албанска заједница инсистира и на рушењу Србије као државе и оснивању нове државе на њеној територији, онда и међународној заједници треба да буде јасно да се не ради о мотиву остваривања права на самоопредељење, него о мотиву непријатељства према Србији као држави.

Уверен сам да простора за компромис има, и да ми данас, у ствари, нисмо уопште далеко од решења којим би се гарантовала оба права о којима говорим. Потребно је само да наши амерички и европски пријатељи у пуној мери прихвате искреност Србије да омогући Албанцима право да управљају Косовом и Метохијом, али да прихвате и то да се Србија не сме ни разбијати ни порицати као држава.

Решење једначине, у ствари, уопште није тако тешко. "Једна Србија а два система" је алгоритам којим се задовољавају скоро сви формални и суштински захтеви обе стране изнесени током преговора о Космету, укључујући и најширу заштиту Срба, неалбанских етничких заједница и српског религијског, историјског и културног наслеђа на Косову.

Није, наиме, тачна тврдња која се може чути да су Срби и њихова духовна добра на Косову максимално заштићени планом господина Ахтисарија. Тачно може бити само то да план, парцијално, обећава ту заштиту, али без икаквих гаранција да ће предвиђени стандарди бити испуњени и без икаквих санкција за Албанце ако погазе дата обећања. Тако се испоставља и да су предвиђени стандарди заштите Срба празан списак добрих жеља записан на леду који ће бити принет ватри ако Косово добије статус међународно суверене државе.

Очување територијалне целовитости Србије испоставља се, дакле, и као једина гаранција да ће албанска управа на Косову поштовати своје обавезе према тамошњим Србима, њиховим црквама, манастирима, историјским и културним споменицима.

Једна Србија, а два система. Нико ни побеђен ни понижен, а сви добијају оно што желе. Србија стабилна, Косово стабилно, регион стабилан.