Jedna Srbija, dva sistema

U zaključnoj fazi pregovora o statusu Kosova i Metohije moguće je izvući neke zaključke u pogledu zabluda naših evropskih prijatelja o Srbiji i perspektivama Srbije za članstvo u EU. Pre svega, učestala retorika o tome da je neizbežna nekakva nezavisnost Kosova podstiče unutrašnji utisak o ponižavanju Srbije i srpskog naroda. Eventualno pomeranje postojećih i međunarodno zagarantovanih granica Srbije i proglašenje nove države na njenoj teritoriji, ovog puta druge albanske države na Balkanu, stvorilo bi niz strateških problema za EU, ali i niz unutrašnjih problema za Srbiju. Te dve vrste problema nisu bez uzajamne povezanosti.

Glavna zabluda naših evropskih prijatelja u odnosu na Ahtisarijevu verziju rešenja statusa Kosova i Metohije je ideja da bi gubitak Kosova mogao ubrzati opredeljenje Srbije za pridruživanje EU. Srpski narod, međutim, može postati evropski u institucionalnom smislu samo kao ravnopravan sa ostalim narodima zemalja članica EU. Naime, celovita i demokratska Srbija može ubrzano napredovati ka Evropi, i dostojna je da bude članica EU. Osakaćena Srbija, sa otetim delom svoje teritorije, osećala bi se i frustriranom i neravnopravnom, kao država i partner drugoga reda u odnosu na ostale evropske zemlje. Nerealno je očekivati da bi takva Srbija na krilima entuzijazma zbog svog razbijanja napredovala ka evropskim integracijama, jer bi i Evropa koja bi učestvovala u otimanju teritorije Srbije mogla postati manje željeni ambijent za život od Evrope koja bi stala u odbranu prava Srbije na svoj državni integritet.

Srbija u punoj meri uvažava pravo Albanaca na Kosovu i Metohiji da upravljaju tom teritorijom na kojoj su većina. Ona nema nikakvu želju da vlada kosovskim Albancima. Štaviše, Srbija je spremna da Albancima ponudi potpunu samoupravu, praktično odvojeni politički sistem unutar svojih granica. Takav model rešenja nazvao sam modelom "jedna Srbija, dva sistema", zbog toga što se njime rešava problem odslikan već spomenutom zabludom naših evropskih prijatelja. Tim modelom, Srbija zadržava svoj dignitet, svoj integritet, svoje granice prema Makedoniji i Albaniji. Samim tim, ona može kao neponižena i ravnopravna država da ubrzano pristupi evropskim integracijama. Istovremeno, ovim modelom u potpunosti se zadovoljavaju svi ključni zahtevi Albanaca na Kosovu i Metohiji, uključujući i poseban put Kosova ka Evropi i specijalne međunarodne veze i obaveze.

Pravo na samoopredeljenje je pravo na upravljanje određenom teritorijom i sopstvenom zajednicom koja je većinska na toj teritoriji. Ono nikako nije svodivo na pravo na državnu nezavisnost. Model jedne države sa dva sistema, zadovoljio bi i pravo Srbije na integritet i pravo Albanaca na njihovu upravu, odnosno samoupravu.

Upravo u navedenom rešenju se nalazi ono na šta međunarodna zajednica toliko uporno poziva tokom celokupnog pregovaračkog procesa o Kosovu i Metohiji ― kompromis. Dve strane mogu dostići kompromis u pregovorima samo ako ključni interesi koji motivišu pregovore budu optimalno zadovoljeni za obe strane. Ako je ključni interes Srbije da sačuva svoju državnu celovitost, ona ga pokazuje time što, istovremeno, ne insistira i na tome da vrši vlast nad albanskom zajednicom na Kosovu i Metohiji. Istovremeno, ako je ključni interes albanske zajednice pravo na samoopredeljenje, ono se u punoj meri ostvaruje vršenjem vlasti na Kosovu i Metohiji. Ukoliko, i pored mogućnosti da vrši vlast, albanska zajednica insistira i na rušenju Srbije kao države i osnivanju nove države na njenoj teritoriji, onda i međunarodnoj zajednici treba da bude jasno da se ne radi o motivu ostvarivanja prava na samoopredeljenje, nego o motivu neprijateljstva prema Srbiji kao državi.

Uveren sam da prostora za kompromis ima, i da mi danas, u stvari, nismo uopšte daleko od rešenja kojim bi se garantovala oba prava o kojima govorim. Potrebno je samo da naši američki i evropski prijatelji u punoj meri prihvate iskrenost Srbije da omogući Albancima pravo da upravljaju Kosovom i Metohijom, ali da prihvate i to da se Srbija ne sme ni razbijati ni poricati kao država.

Rešenje jednačine, u stvari, uopšte nije tako teško. "Jedna Srbija a dva sistema" je algoritam kojim se zadovoljavaju skoro svi formalni i suštinski zahtevi obe strane izneseni tokom pregovora o Kosmetu, uključujući i najširu zaštitu Srba, nealbanskih etničkih zajednica i srpskog religijskog, istorijskog i kulturnog nasleđa na Kosovu.

Nije, naime, tačna tvrdnja koja se može čuti da su Srbi i njihova duhovna dobra na Kosovu maksimalno zaštićeni planom gospodina Ahtisarija. Tačno može biti samo to da plan, parcijalno, obećava tu zaštitu, ali bez ikakvih garancija da će predviđeni standardi biti ispunjeni i bez ikakvih sankcija za Albance ako pogaze data obećanja. Tako se ispostavlja i da su predviđeni standardi zaštite Srba prazan spisak dobrih želja zapisan na ledu koji će biti prinet vatri ako Kosovo dobije status međunarodno suverene države.

Očuvanje teritorijalne celovitosti Srbije ispostavlja se, dakle, i kao jedina garancija da će albanska uprava na Kosovu poštovati svoje obaveze prema tamošnjim Srbima, njihovim crkvama, manastirima, istorijskim i kulturnim spomenicima.

Jedna Srbija, a dva sistema. Niko ni pobeđen ni ponižen, a svi dobijaju ono što žele. Srbija stabilna, Kosovo stabilno, region stabilan.