Бор магнет за филм

Привукла ме је симболика града који је био место просперитета, а сада је место пропасти, објашњава редитељ Олег Новковић зашто му је Бор био инспирација да тамо сними награђивани филм „Бели бели свет”.

– У том пропадању Бор има величину – сматра Новковић и додаје да је то град са јаком урбаном културом, али и са највећом рупом (од рударског копа) у Европи.

У ту „рупу”, Новковић је заједно са сценаристкињом Миленом Марковић сместио драму „Бели бели свет” о трагичној љубави, жудњи и неразумевању у којој су главне улоге тумачили Јасна Ђуричић, Хана Селимовић и Уликс Фехмиу. Међутим, први сусрет са Бором овај редитељско-сценаристички тим имао је током рада на документарном филму „Рударска опера”.

– Правили смо представу „Опера за Три гроша” Бертолда Брехта са натуршчицима, грађанима Бора, и снимали документарац о томе, и кроз њихов живот испричали причу о том граду. Брехт, чини ми се, актуелнији него икад донео је сонгове и иронију, а људи из тог филма, хумор и емоцију, инспирацију за све нас – објашњава Новковић и додаје:

– Бор је био симбол новог социјалистичког човека, јер су људи из целе СФРЈ долазили тамо, у потрази за сигурним и добро плаћеним послом. Детињство сам провео на градилиштима јер ми је мајка била грађевински инжењер и увек сам остао везан за радничку класу, са свим манама и врлинама које она носи. Зато је Бор са рудником и тешком индустријом био магнет за мене. Тамо смо упознали људе који су ме фасцинирали, тако да смо се Милена и ја напојили на том извору, што је било драгоцено искуство. Одатле су потекле неке Миленине драме, наш први заједнички филм „Сутра ујутру”, а и „Бели бели свет”. Кроз документарац „Рударска опера” открили смо даљи наш пут, Милена свој, а ја свој – каже редитељ.

Новковићев колега Никола Лежаић, родом из Бора, награђивани играни деби „Тилва Рош” снимао је такође у Бору, а за главне јунаке ове драме ангажовао је двојицу Борана, тинејџера скејтера. Чувени рудаски град за Лежаића је „оно место одакле црпиш идеје”.

–Бор за мене никад није био сурова средина, у вези са њим више имам неки меланхолични осећај, као нека јако лепа успомена – објашњава Лежаић којем је драго да и други аутори виде инспирацију у Бору.

– Свако има своју слику о Бору и сваког интересују друге ствари, неко каже да је град жив, неко да је мртав, али је битно, да се о њему прича. Неко је рекао „Жив си док те неко памти”, зато је Елвис и даље жив, и Курт Кобејн, Џејмс Дин и Мерлин Монро, такође. Бор је макар у том друштву, а то није лоше друштво (смех). Да ли му на други начин помажу не знам, ја другачије не умем – каже Лежаић настављајући тако стопама колега који су снимали у овој рударској колонији: Душан Макавејев („Човек није тица”) и Живојин Павловић („На путу за Катангу”), а неке сцене филмова „СОС: спасите наше душе” Слободана Шијана и „Чарлстон за Огњенку” Уроша Стојановића такође су снимане у Бору.

О снимању филма „На путу за Катангу” Живојина Павловића, мало је докумената или чланака који сведоче о раду на филму. Једно од ретких сећања написао је редитељев син Вук Павловић, драматург, у зборнику радова „Живојин Павловић – писати за филм, писати филмом”:

„Живојинов филм ’На путу за Катангу’ већином је сниман у Бору (зима 1986) и цела породица га је обишла током продуженог викенда за 29. новембар. Ујутру је снимана масовна сцена на градском тргу, и ја сам од Живојина и његовог асистента Петера Зобеца добио задатак да стојим скривен од камере иза једног киоска и спречавам евентуалне пролазнике да излазе на трг из улице која се уливала у њега. Увече је рађена масовка у кафани (са певањем и разбијањем чаша), снимана је читаву ноћ, а ја сам статирао седећи за столом у друштву ’проститутки’. Сутрадан је у плану било снимање у ходницима борског рудника, дубоко под земљом, чему сам жарко желео да присуствујем, али ми отац није дозволио из безбедносних разлога. Био сам тада у панк фази, пун себе, сматрајући се одраслим, и стога и мало љут на оца”.