Магични реализам једног сањара

Специјално за „Политику”

Франкфурт – Већ три и по месеца, посетиоци франкфуртског музеја Ширн кунстхале у прилици су да виде једну изузетну ретроспективну изложбу – „Курбе. Сан о модерни”. У том простору је 100 слика, власника из 11 земаља, које треба да представе ону „другу страну” у опусу познатог француског сликара Гистава Курбеа (1819–1877).

Један од најфасцинантнијих сликара 19. века, претеча политичко-реалистичног сликарства и револуционар у Париској комуни, дуго је означаван „иконом радикалног реализма”. Курбеа, међутим, одликује и она сасвим опречна страна: он је један од највећих и најмаштовитијих сањара у историји уметности. На његовим портретима, пејзажима, цртежима и мртвим природама спектар је мотива са међутоновима интровертираног сањара у некаквом јединственом курбеовском поетичко-контемплативном свету. На тим сликама је обрт ка унутрашњој перспективи доминантан. Са том премисом извршен је одабир слика, који је сачинио проф. др Клуас Хердинг из Франкфурта, у коме је, иначе, пола године живео и сам Курбе, и ту су настале „Сахрана у Орнану” и „Госпођа на тераси”, а започео је и рад на познатој слици „Јелен на води”.

Блискост између лудила и генијалности готово представља опште место у 19. веку, а Курбеови аутопортрети – ниједан сликар, изузев Рембранта, није их толико насликао – изражавају осећање бескрајног ужаса и страха, илуструјући тако патологију стваралачког. Избезумљено лице на аутопортретима открива хаос и ужас, нејасне односе и децидирану потрагу за сопственим идентитетом, док су, пак, портрети другачији – сањарски. Портрети песника Шарла Бодлера и композитора Хектора Берлиоза су, рецимо, поетичне пројекције у лелујавој светлости која замире у тмини простора.

Курбе је изазвао известан скандал изложивши на Париском салону „Девојке на обали Сене” („Demoiselles des bord de la Seine”). Француски појам „demoiselles” био је сексуално конотиран. Едуард Мане је само неколико година касније својом познатом програмском сликом „Доручак на трави” (1863) тај мотив опонашао, а Пикасо је 1907. своју слику, која се сматра почетком кубизма, назвао „Demoiselles d’Avignon”. Критика није одмах схватила Курбеову еманципацију тела, те га је апострофирала као пијаницу са села који још не влада манирима цивилизованог урбаног света. Али Пикасо и недреалисти су у њему препознали знак уметничке слободе. Курбеов естетички програм био је усмерен против париског салонског сликарства чији је идеални представник био Жан-Леон Жером. Његово сликарство је глатко, перфекционистичко, а теме су луксуз будоара и патриотска осећања грађанске класе Француске. Гистав Курбе себе је схватао као антипод сликарском еклектизму париског салона, стекавши тиме силне противнике. Постхумно, Курбе је, може се рећи, естетички победник, а Жером, сав огрезао у стерилном академизму, само је као фуснота забележен у историји уметности.

Курбе није оставио школу за собом, никакву институцију, никакву академију, али је његов магични реализам био инспирација за Пикаса, Де Кирика, Бекмана, Дишана, Герхарда Рихтера, Нео Рауха.