Из пасивног у активно друштво

Неколико пута смо у Србији након 2000. године, баш као и последњих неколикомесеци, имали у најави ,,врућу јесен”и ишчекивање масовног социјалног бунта проузрокованог лошом економском ситуацијом. И као по правилу, ова једноставна узрочно-последична логика није функционисала. Без намере да улазим у широко објашњење зашто веза између економског положаја (економских интереса) и социјалне акције није нимало једноставна, желим да укажем да нам се појам активизма изнова намеће као важан, па можда и централан у процесима успостављања новог друштвеног поретка у Србији. Познати социолог Армитаи Ециони је чак сматрао да је кључни процес постсоцијалистичке трансформације друштава Централне и Источне Европе прелазак из пасивног у активно друштво.

Где је Србија на том путу преласка у активно друштво? Након 2000. промене су постале уочљиве у свим сферама друштвеног живота. Србија постаје више диференцирано друштво и активизам се препознаје на различитим нивоима: на националном и локалном, код појединаца, институција и организација. У политичкој сфери дошло једо знатног преусмеравања политичке енергије у политичке институције и до постепене стабилизације њихових функција. Такође, опструкција парламента као централне политичке институције је минимализована. У релативно кратком периоду порастао је степен активности централних и локалних институција. Испланиран је и усвојен велики број развојних докумената, покренуте су различите реформске активности. До почетка глобалне кризе био је приметан и раст економских активности:пораст инвестиција и извоза, убрзани раст БДП-а, као и постепено опадање незапослености. На другој страни, и активност синдиката је порасла, а способност преговарања запослених са владом и послодавцима је почела да даје све видљивије резултате (ревизија закона о запошљавању, утицај на модел приватизације, преговори око висине плата и сл.).

Што се тичеграђанскогактивизма,после апсолутне преплављености националистичким и продемократским покретима током деведесетих и периода приличне замрлости током већег дела двехиљадитих, он сеобнавља као више диференциран и окренут различитим темама, циљевима и групама (студентски протести, десничарски митинзи, мање акције усмерене на заштиту грађанских и мањинских права).

Као резултатдецентрализације илокалне самоуправе постепено предузимају све више иницијатива за економско и културно оживљавање својих заједница. Овде су, међутим, регионалне разлике веома изразите и види се да се добар део војвођанских градова, Београд и неколико већих градова у Србији успешније организују и ефикасније користе расположиве ресурсе него градови јужне, источне и делом западне Србије. Сеоске средине су у овом смислупосебно неактивне.Осим тога, пренос социјеталних функција са државе на невладине организације и друге актере који би могли да појачају активизам у различитим областима друштвеног живота готово да не постоји.

Услови за конституисање активног друштва постоје и на плану вредности које профилишу акције појединаца. Подршка индивидуалним слободама и правима постепено јача у односу на националистичке и колективистичке вредности.На културном плану видљив јетренд опадања ауторитарних и традиционалних вредности. Вредности политичке демократије јачају, али економски либерализам нема подршку већине. Очекивање јаке улоге државе у привреди је видљиво не само код нижих друштвених слојева негои код доброг дела политичке елите.

С обзиром на лошу стартну позицију могло би се рећи да је Србија током прошле деценије добро напредовала, али да ју је у конституисању активног друштва глобална економска криза погодила на ,,пола пута”.Чињеница да економска криза сама по себи намеће рестрикције слобода и могућности у једном друштву ставља додатну одговорност пред елиту, грађанско друштво, предузећа и грађане да пажљиво располажу ресурсима и очувају активан приступ у решавању проблема.Повећана солидарност и распоређивање терета, али и активирање ресурса, на сва три нивоа (националном, локалном и нивоу домаћинства, појединаца),предуслов су за налажење добрих решења за економски опоравак. До сада нисмо блистали у овој ,,дисциплини”. Можда баш овај историјски тренутак представља прекретницу у нашој политичкој култури?

Доцент на Филозофском факултету у Београду