Iz pasivnog u aktivno društvo

Nekoliko puta smo u Srbiji nakon 2000. godine, baš kao i poslednjih nekolikomeseci, imali u najavi ,,vruću jesen”i iščekivanje masovnog socijalnog bunta prouzrokovanog lošom ekonomskom situacijom. I kao po pravilu, ova jednostavna uzročno-posledična logika nije funkcionisala. Bez namere da ulazim u široko objašnjenje zašto veza između ekonomskog položaja (ekonomskih interesa) i socijalne akcije nije nimalo jednostavna, želim da ukažem da nam se pojam aktivizma iznova nameće kao važan, pa možda i centralan u procesima uspostavljanja novog društvenog poretka u Srbiji. Poznati sociolog Armitai Ecioni je čak smatrao da je ključni proces postsocijalističke transformacije društava Centralne i Istočne Evrope prelazak iz pasivnog u aktivno društvo.

Gde je Srbija na tom putu prelaska u aktivno društvo? Nakon 2000. promene su postale uočljive u svim sferama društvenog života. Srbija postaje više diferencirano društvo i aktivizam se prepoznaje na različitim nivoima: na nacionalnom i lokalnom, kod pojedinaca, institucija i organizacija. U političkoj sferi došlo jedo znatnog preusmeravanja političke energije u političke institucije i do postepene stabilizacije njihovih funkcija. Takođe, opstrukcija parlamenta kao centralne političke institucije je minimalizovana. U relativno kratkom periodu porastao je stepen aktivnosti centralnih i lokalnih institucija. Isplaniran je i usvojen veliki broj razvojnih dokumenata, pokrenute su različite reformske aktivnosti. Do početka globalne krize bio je primetan i rast ekonomskih aktivnosti:porast investicija i izvoza, ubrzani rast BDP-a, kao i postepeno opadanje nezaposlenosti. Na drugoj strani, i aktivnost sindikata je porasla, a sposobnost pregovaranja zaposlenih sa vladom i poslodavcima je počela da daje sve vidljivije rezultate (revizija zakona o zapošljavanju, uticaj na model privatizacije, pregovori oko visine plata i sl.).

Što se tičegrađanskogaktivizma,posle apsolutne preplavljenosti nacionalističkim i prodemokratskim pokretima tokom devedesetih i perioda prilične zamrlosti tokom većeg dela dvehiljaditih, on seobnavlja kao više diferenciran i okrenut različitim temama, ciljevima i grupama (studentski protesti, desničarski mitinzi, manje akcije usmerene na zaštitu građanskih i manjinskih prava).

Kao rezultatdecentralizacije ilokalne samouprave postepeno preduzimaju sve više inicijativa za ekonomsko i kulturno oživljavanje svojih zajednica. Ovde su, međutim, regionalne razlike veoma izrazite i vidi se da se dobar deo vojvođanskih gradova, Beograd i nekoliko većih gradova u Srbiji uspešnije organizuju i efikasnije koriste raspoložive resurse nego gradovi južne, istočne i delom zapadne Srbije. Seoske sredine su u ovom smisluposebno neaktivne.Osim toga, prenos socijetalnih funkcija sa države na nevladine organizacije i druge aktere koji bi mogli da pojačaju aktivizam u različitim oblastima društvenog života gotovo da ne postoji.

Uslovi za konstituisanje aktivnog društva postoje i na planu vrednosti koje profilišu akcije pojedinaca. Podrška individualnim slobodama i pravima postepeno jača u odnosu na nacionalističke i kolektivističke vrednosti.Na kulturnom planu vidljiv jetrend opadanja autoritarnih i tradicionalnih vrednosti. Vrednosti političke demokratije jačaju, ali ekonomski liberalizam nema podršku većine. Očekivanje jake uloge države u privredi je vidljivo ne samo kod nižih društvenih slojeva negoi kod dobrog dela političke elite.

S obzirom na lošu startnu poziciju moglo bi se reći da je Srbija tokom prošle decenije dobro napredovala, ali da ju je u konstituisanju aktivnog društva globalna ekonomska kriza pogodila na ,,pola puta”.Činjenica da ekonomska kriza sama po sebi nameće restrikcije sloboda i mogućnosti u jednom društvu stavlja dodatnu odgovornost pred elitu, građansko društvo, preduzeća i građane da pažljivo raspolažu resursima i očuvaju aktivan pristup u rešavanju problema.Povećana solidarnost i raspoređivanje tereta, ali i aktiviranje resursa, na sva tri nivoa (nacionalnom, lokalnom i nivou domaćinstva, pojedinaca),preduslov su za nalaženje dobrih rešenja za ekonomski oporavak. Do sada nismo blistali u ovoj ,,disciplini”. Možda baš ovaj istorijski trenutak predstavlja prekretnicu u našoj političkoj kulturi?

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu