Енигма најближих сродника

Читајући у "Политици" (10. октобар) текст лидера "српске листе" у Црној Гори Андрије Мандића, стекао сам утисак да полемише са самим собом. У наслову текста господин Мандић каже да неће мањински статус за Србе у Црној Гори. СНС, само неколико месеци пре тога, саопштава да је њихова матична држава Србија и да они за себе траже мањинску заштиту. Протагонисти ове политике су у полемици с Народном странком ту тезу разрађивали уз постављање питања: "Зашто да не" (ауторски текст Желидрага Никчевића у листу ДАН).

Најфлагрантнији доказ за такву њихову намеру јесте петиција Влади Србије, коју су прикупљали кроз Црну Гору, са захтевом за доделу држављанства Србије за Србе у Црној Гори. Мандић пре референдума склапа стратешко партнерство са Г-17 плус, која се залагала за независну Србију, и чији високи функционери (Чедомир Антић) својим ставовима подупиру тезу да су Срби у Црној Гори национална мањина. Само захваљујући Влади Србије, која је одбила да за евентуалну доделу држављанства Србије прихвати као услов српску националну припадност, наш статус у Црној Гори није и званично сведен на статус националне мањине.

Ових дана, из СНС-а стиже предлог о званичном језику у Црној Гори. То више није српски, већ језик "којим говоре Црногорци, Срби, Бошњаци и Хрвати"! Исти предлог има и Јеврем Брковић у заглављу свог листа ЦКЛ.

Неколико месеци раније СНС предлаже за Србе у Црној Гори статус Албанаца у Македонији. Залажу се и за стварање културно-просветне аутономије Срба у Црној Гори. Предлажу и дводомни парламент, подржавајући предлог Ферхата Диноше и његове Демократске уније Албанаца.

Последњи предлог стиже ових дана, када СНС предлаже белгијски модел о два државотворна народа. Ако се између Срба и Црногораца (један те исти народ који су комунисти вештачки поделили у две нације – пописом из 1909. Срба је било 95 одсто, а из 1946. свега један проценат) нађе једна разлика, слична разликама између Валонаца и Фламанаца, државотворних народа краљевине Белгије, који су раније и ратовали између себе а говоре различитим језицима, онда је Мандић нашао срећно решење.

Ова Мандићева теза се у потпуности уклапа у тезу дукљанских етно-генетичара, који су на недавном квазинаучном скупу на Цетињу устврдили да су Срби и Црногорци потпуно генетски различити народи.

Узгред, "српска листа" не представља Србе у Црној Гори, како неаргументовано тврде. Ако би то било тако, онда нас у Црној Гори нема 33 одсто већ 14, колико је та листа освојила на изборима (листа Народне странке 13 процената). Та теза доводи у питање статус 45 одсто грађана у Црној Гори, који су на референдуму гласали за заједничку државу са Србијом. То чини више од 80 одсто православног народа у Црној Гори. Процентуална заступљеност по националном кључу, коју форсирају присталице ове листе, важи само за националне мањине, а не и државотворне народе. Таквом понудом, они посебно угрожавају статус СПЦ, а у исто време за једну насилничку секту почињу користити термин "канонски непризната црногорска црква"!

Подсећам да је "српска листа", током референдума, у који је једва наговорена да уђе, углавном статирала или правила опструкције, припремајући се за улогу у независној Црној Гори. "Српска листа" је искључиви кривац што је разбијена опозиција, а Ђукановић је, захваљујући тој чињеници, освојио апсолутну власт.

Ко заправо представља "српску листу"? Без изузетка, од Мандића до Момира Булатовића, по сопственом признању националног Црногорца и православног атеисте, то су подржаваоци политике бившег режима у Србији, и чланови тадашње јуловске владе. То је и био разлог њиховог присуства на сахрани Слободана Милошевића. Међутим, добар део њих, када је у Србији срушен бивши режим, прешао је на Коштуничину страну и привремено напустио Милошевића. Наравно, наставили су да обављају своје министарске послове у тадашњој југословенској влади.

Кад бих се сложио с Мандићевим ставом да се "двоструки идентитет традиционалних Црногораца на последњем попису распао", пружио бих подршку дукљанској доктрини. Уосталом, многима од ових идеолога најближи сродници су у националном смислу Црногорци. Тврдња да рођени брат и сестра не припадају истом народу, ма како се изјашњавали, не спада у домен политике већ неких других дисциплина.

Ако бих у то поверовао, онда бих морао признати да су Његош и Св. Петар Цетињски били у заблуди. Морао бих признати да Црна Гора није више српска држава и да не говорим српским језиком. Укратко, морао бих се сложити са дукљанском тезом да "Његоша и Св. Петра треба на хируршки сто" (Јован Николаидис – дукљанин из Улциња).

Између протагониста дукљанске идеологије, и друге стране те медаље, "српске листе", ја се опредељујем за Његоша и Св. Петра Цетињског. Баш зато што сам Србин из старе Црне Горе, и председник једне од најстаријих српских странака, која ових дана навршава 100 година од свог настанка.