Магијска улога одеће

– Одело, дакле, не чини човека?

– Али о њему много говори, понекад и више него што неко о себи жели да каже.

– На пример?

– Узмимо тетоважу, као вид облачења тела. Тиме млади данас нешто желе да поруче. Питање је да ли ће то исто желети да кажу и 2060. када ће „израсти” у генерацију истетовираних бака или дека...

Домишљате опаске на два постављена питања власништво су наше саговорнице, Марине Коцареве Ранисављев, костимографа, професора на Високој школи за дизајн, технологију и менаџмент у Београду и ауторке књиге „Мода и одевање”, која се пред публиком нашла непосредно пред крај прошле године, у издању „Службеног гласника”. Тема се чини познатом, али је код нас мало обрађивана. Односно, скоро нимало када је реч о једном специфичном а незаобилазном аспекту одевања – његовој психологији. Управо овај предмет Марина Ранисављев предаје својим студентима, а издање о којем је реч разматра феномен моде заиста комплексно – из аспекта социологије, историје, антропологије и костимографије.

– Изазов је био да, осим визуелних и естетских, сагледам и дубље разлоге одевања и да потражим одговор на питање зашто чин облачења представља тако значајан део свакодневног живота. Одећа, тако, указује на одређене сегменте личности, може да открије друштвену, политичку и сексуалну припадност, чак и психолошко стање онога који је носи. Она може и да сакрије, што јој је и била првобитна улога, повезана са осећајем стида због полне голотиње. Може се рећи да је улога одеће била чак и магијска – њом се човек штитио у психолошком смислу, пошто су одевна средства често била инструмент култа – каже ауторка. 

Основним улогама одеће – да нас шити и чини лепшим – она додаје још једну. Комуникацијску.

– Дизајнер прво ради скицу одевног предмета, обликујући дводимензионалну представу. Шивењем предмет постаје тродимензионалан, али тек у фази у којој купац издвоји новац за једну хаљину или панталоне, та хаљина и те панталоне добијају четврту димензију – постају средство комуникације. Одело је тако артефакт, оно је манифест, средство саопштавања разних порука.

Књига „о физичком и психичком омотачу нашег тела”, како о њој говори професор Чедомир Васић, један од рецензената, нуди широк дијапазон погледа на моду – од објашњења њеног појма и функција, указивања на суптилну разлику између одевања и моде, преко прегледа носиоца модних промена (велики кројачи давних времена/дизајнери у савременом добу), комуникације путем симболике боје и облика, до анализе тржишта, пропаганде, масовног и елитног одевања и на крају психолошке и социолошке парадигме облачења. Бројне и функционалне илустрације обогаћују ову теоријску студију, додајући јој и практичну перспективу. О којој Марина Ранисаљев даље прича:

– Нове технологије у текстилној индустрији стварају низ материјала, који су полифункционални, са могућношћу да се не гужвају, да се самочисте и слично. Реч је о такозваној паметној одећи. Будућност ће тако, судећи према експериментима које већ имамо у модној индустрији, донети и материјале чија ће се форма сама мењати према временским приликама од ригидне до мекане и обрнуто. Многи креатори већ од 2000. имају колекције које то наговештавају.

Она додаје, на крају и то да ће, када је израда у питању, пракса отићи још један корак даље, отелотворујући идеје најбоље научне фантастике. Јер, уз прашкасте полимере, који се већ користе при изради спортске одеће, кројачи и шиваће машине моћи ће да оду у пензију. Одећа ће се, наиме, штампати, као постер, али у 3Д техници.  

М. Димитријевић