Недовршена представа

Када се за нову поставку опере позову тумачи два главна лика из иностранства, уз то и диригент и редитељ – то треба да обезбеди сигуран успех премијери. За извођење Моцартовог "Дон Ђованија" сала Народног позоришта је била мала да прими све заинтересоване гледаоце. Том великом интересовању за ову оперу која је последњи пут на нашој сцени изведена пре више од две деценије (1982) и одиграна је само осам пута, ово је био нови велики повратак. Но, посао није довршен до краја. Сценски, сценографски, костимографски – као и било какав рад са светлом, остају да се доврше.

У основи минималистичка, поставка младог Љева Пуљезеа (28) имала је само назнаке сценских поступака које је требало дефинисати између озбиљног и комичног жанра. Филмско платно, као замена за сценографију, неколико сандука и слетски, црно-бели костими хора и већине протагониста замарали су око и побудили на размишљање о, ипак, могућој и овог тренутка бољој, концертној верзији која би за Бемус била уприличена уместо сценске. У њој би Моцартова сјајна музика, једне од најбољих, икад написаних опера, дошла у потпуности до изражаја.

Диригент Марко Бердондини водио је оркестар који је увертиру и сам почетак свирао добро, да би се касније тањио и слабио у звуку, када је требало да добија на снази. Ни злокобног краја, ни драматике, ни лепоте Моцартове музике !

Најбољи део представе остварила су двојица гостију у главним улогама, баритон Паоло Кони (Дон Ђовани) суверен и у речитативима и у аријама, не остављајући публику без даха, али остварујући улогу у целини на потребном нивоу. У улози Лепорела наступио је Лизандро Гуинис, баритон у улози баса буфо, који и поред доброг извођења није искористио своју улогу да направи прави комични лик.

Сви остали протагонисти били су или у погрешним улогама или у мукама испевавања Моцартових брзих пасажа, виртуозних, лепршавих и – несумњиво тешких. Најближе решењу захтева били су Сузана Шуваковић-Савић (Дона Елвира) као и млади певач Небојша Бабић, (Мазето) док смо Дејана Максимовића (Дон Отавио) и Сању Керкез (Дона Ана) чули у њима примеренијим улогама. За Драгану Томић (Церлина) постоји нада да ће сазрети за улогу, а Драгољуб Бајић (Комтур) тешко се борио са димом којим је био обавијен, у мраку, без решеног светла.

И хор и оркестар су показали жељу да студирају партитуру, остало је личило на приредбу о Дон Ђованију, односно на аматерску представу и "ад хок" скупљену дружину за коју се не би могло рећи да сеже у давну историју и да се ова Моцартова опера нашла на репертоару Народног позоришта још 1938. године. Ми памтимо последњу поставку, неколико добрих улога, али и целину са којом се ни пре двадесет година нисмо могли подичити.     

Да завршимо оптимистички. Могуће је да се све доврши, поправи и унапреди. Сви наши солисти који ће заменити странце морају бити на истом нивоу, а збрзана сценска решења до следеће представе могу бити реализована.

Или није било времена или снаге, ентузијазма, знања, моћи?