Nedovršena predstava

Kada se za novu postavku opere pozovu tumači dva glavna lika iz inostranstva, uz to i dirigent i reditelj – to treba da obezbedi siguran uspeh premijeri. Za izvođenje Mocartovog "Don Đovanija" sala Narodnog pozorišta je bila mala da primi sve zainteresovane gledaoce. Tom velikom interesovanju za ovu operu koja je poslednji put na našoj sceni izvedena pre više od dve decenije (1982) i odigrana je samo osam puta, ovo je bio novi veliki povratak. No, posao nije dovršen do kraja. Scenski, scenografski, kostimografski – kao i bilo kakav rad sa svetlom, ostaju da se dovrše.

U osnovi minimalistička, postavka mladog Ljeva Puljezea (28) imala je samo naznake scenskih postupaka koje je trebalo definisati između ozbiljnog i komičnog žanra. Filmsko platno, kao zamena za scenografiju, nekoliko sanduka i sletski, crno-beli kostimi hora i većine protagonista zamarali su oko i pobudili na razmišljanje o, ipak, mogućoj i ovog trenutka boljoj, koncertnoj verziji koja bi za Bemus bila upriličena umesto scenske. U njoj bi Mocartova sjajna muzika, jedne od najboljih, ikad napisanih opera, došla u potpunosti do izražaja.

Dirigent Marko Berdondini vodio je orkestar koji je uvertiru i sam početak svirao dobro, da bi se kasnije tanjio i slabio u zvuku, kada je trebalo da dobija na snazi. Ni zlokobnog kraja, ni dramatike, ni lepote Mocartove muzike !

Najbolji deo predstave ostvarila su dvojica gostiju u glavnim ulogama, bariton Paolo Koni (Don Đovani) suveren i u rečitativima i u arijama, ne ostavljajući publiku bez daha, ali ostvarujući ulogu u celini na potrebnom nivou. U ulozi Leporela nastupio je Lizandro Guinis, bariton u ulozi basa bufo, koji i pored dobrog izvođenja nije iskoristio svoju ulogu da napravi pravi komični lik.

Svi ostali protagonisti bili su ili u pogrešnim ulogama ili u mukama ispevavanja Mocartovih brzih pasaža, virtuoznih, lepršavih i – nesumnjivo teških. Najbliže rešenju zahteva bili su Suzana Šuvaković-Savić (Dona Elvira) kao i mladi pevač Nebojša Babić, (Mazeto) dok smo Dejana Maksimovića (Don Otavio) i Sanju Kerkez (Dona Ana) čuli u njima primerenijim ulogama. Za Draganu Tomić (Cerlina) postoji nada da će sazreti za ulogu, a Dragoljub Bajić (Komtur) teško se borio sa dimom kojim je bio obavijen, u mraku, bez rešenog svetla.

I hor i orkestar su pokazali želju da studiraju partituru, ostalo je ličilo na priredbu o Don Đovaniju, odnosno na amatersku predstavu i "ad hok" skupljenu družinu za koju se ne bi moglo reći da seže u davnu istoriju i da se ova Mocartova opera našla na repertoaru Narodnog pozorišta još 1938. godine. Mi pamtimo poslednju postavku, nekoliko dobrih uloga, ali i celinu sa kojom se ni pre dvadeset godina nismo mogli podičiti.     

Da završimo optimistički. Moguće je da se sve dovrši, popravi i unapredi. Svi naši solisti koji će zameniti strance moraju biti na istom nivou, a zbrzana scenska rešenja do sledeće predstave mogu biti realizovana.

Ili nije bilo vremena ili snage, entuzijazma, znanja, moći?