Настављен двобој Мубарака и народа

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Позивом на „марш милиона” и на генерални штрајк, демонстранти у Каиру појачавају притисак на Хоснија Мубарака да се повуче, док је председник, који не показује намеру да напусти положај, у понедељак одговорио убацивањем још једног генерала у нову владу.

„Игра је завршена. Иди!” – само је један од транспарената које читам на Тахриру, тргу од кога овде многи очекују да постане каирска Бастиља.

Тенкови и борна кола камуфлажне боје песка су свуда око Трга ослобођења испуњеног десетинама хиљада мушкараца и групама забрађених жена по страни.

Поносни су и уверени да су актери историје. Многи су опремљени мегафонима преко којих, жестином којом су Мубараку колико до јуче клицали, сада траже његов одлазак.

Војници не делују као неко ко би желео да се са њим обрачуна, али знају да су ту да би сачували мир. Полиција је полако почела да се враћа на позиције које је држала до петка, када се повукла отварајући дилему да ли је то било случајно.

Да ли је то учињено зато да би се људи позабавили пословима заштите својих кућа или страних амбасада и тако дезангажовали на социјалном фронту? Или је то учињено да би људи схватили шта могу да изгубе уколико нема власти?

Полиција је првих дана протеста у Каиру, Александрији и Суецу показала колико може да буде брутална. Досадашњи биланс је најмање 150 погинулих и више хиљада рањених.

Можда је и зато Мубарак уместо досадашњег министра унутрашњих послова – критикованог због прекомерне употребе силе – именовао новог. То је Махмуд Вагди, пензионисани генерал полиције, бивши помоћник министра унутрашњих послова познатог по добрим везама са армијом. Промењен је и министар финансија.

Три Мубаракова именовања у последња три дана су генерали. Војна влада у цивилним оделима. Пошто потврђује да не жели да се повуче, Мубарак од нове владе захтева реформе и финансијску стабилност.

„Сувише мало, сувише касно”, каже ми 21-годишњи студент политичких наука каирског Америчког универзитета. „Није важно моје име. Овде смо сви једно.”

У праву је. Лица учесника даноноћног протеста и њихово облачење откривају којом је ширином и дубином гнев захватио ово друштво. Интелектуалци у оделима који траже политичке слободе и људска права. Средњи слој који копни под притиском бирократије и корупције.

У зимске чохане галабеје заогрнута градска сиротиња из армије 40 одсто од 80 милиона Египћана који живе са мање од два долара дневно.

Продемократски активисти Покрета 6. октобар позвали су на генерални штрајк широм земље и апелују да у уторак милион људи изађе на улице. Уколико их окупе, биће то нови велики тест и народа и режима који је, шаљући у недељу ловце који надлећу Тахрир, показао да хоће да сачува контролу.

Двобој народа и председника се наставља. Уторак би могао да буде нов дан великог окупљања народа који је за само седам дана заборавио на страх од аутократске власти под којом је живео три деценије.

Док је државна ТВ преносила церемонију инаугурације нове владе, хиљаде демонстраната није се обазирало на полицијски час час који је поново продужен за један сат, и сада почиње у три по подне и траје до седам ујутру.

Помало надреална илустрација политичке парализе у којој се Египат налази.

Опозициона Муслиманска браћа, формално забрањена али толерисана странка, затражила је укидање ванредног стања заведеног после убиства Мубараковог претходника Анвара ел Садата 1981. као и распуштање парламента изабраног у новембру на изборима који су били све, само не демократски.

Тема о којој се прича јесте говор Мохамеда ел Барадеја који је свету познат као бивши дугогодишњи шеф агенције УН за атомску енергију и лaуреат Нобелове награде за мир, али Египћанима много мање познат кандидат за реформе овдашњег друштва.

Бaрадеј је у недељу увече пред великом масом људи на Тахриру јасно дао до знања да Египат нема будућност уколико председник Мубарак остане на власти.

„Оно што је почето не може се прекинути”, поручио је Бaрадеј чији реформаторски програм ужива подршку Запада, али је, помало изненађујуће, добио подршку и Муслиманске браће, што је сигнал могућег окупљања секуларне и исламистичке опозиције.

То што је Бaрадеју укинут кућни притвор откако се у четвртак вратио у Каиро да би се придружио демонстрацијама, указује да је режим – делом због притиска са Тахрира, можда и више због позива на реформе који Мубараку стижу од савезника са Запада – присиљен на неке уступке.

Председник парламента најављује да ће власт испитати легалност спорних парламентарних избора прошлог новембра.

Засад не делује да је народу то довољно.

Да ли ће тријумфовати народна воља и захтев за озбиљним променама?

Да ли ће тенкови које гледам поред зграде египатског музеја постати артефакти најдраматичнијих дана савремене египатске историје? Да ли ће Мубарак завршити као фараон упамћен по бруталности?

Одговора још нема. Влада напета неизвесност. Посебно око улоге војног врха.

Народ верује војницима 10. највеће армије света. Мубарак верује њеним генералима. Уосталом, и он је био командант ваздухопловства пре него што је преузео положај председника 1981.

Чекање разрешења ствара вакуум власти који се пренео на улице. Војни естаблишмент је сличне вакууме 1977. или 1986. попуњавао смирујући сукобе демонстраната и полиције. Али, примери прошлости не могу да се примене данас јер се садашњи немири не тичу више цене хлеба, већ покрећу захтеве за озбиљним политичким, привредним и социјалним реформама и директно гађају председника Мубарака.

Конкретне одговоре на неизвесност засад дају једино овдашња берза, тржиште и хаотично пражњење продавница чији се рафови са прехрамбеним производима и флашираном водом неиздрживо празне.

Каирска берза затворена је трећи дан, банке такође. Има извештаја да су радници преузели неке фабрике и отерали менаџмент.

Индекс овдашњег тржишта изгубио је 16 поена док је Муди, агенција за процену крединих ризика, Египат из категорије стабилних земаља убацила у негативну групу.

Процена је да је око 500 милиона долара дневно извлачено из друге по снази економије афричког континента.

Нова ноћ протекла је слично као претходна. Хиљаде становника Каира и других египатских градова су на себе преузели улогу чувара имовине и безбедности.

„Људи остају без хране, пљачке се настављају, шта нам друго преостаје”, рекао ми је ноћас млади студент права који је са мотком у руци патролирао елитним квартом Замалек.

Нису увек успевали. У близини Тахрира систематски је опљачкан, а потом и запаљен велики шопинг центар. То је руга страна египатске револуције.

Терминали каирског аеродрома загушени су хиљадама странаца којима су њихове власти препоручиле да се евакуишу. Национални авио-превозник „Иџипт ер” је отказао сва полетања или слетања у време трајања полицијског часа. Тврди се да су заустављене и железнице, могуће да би се спречио долазак на „марш милиона”.

Група од 120 српских туриста који су у организацији „Кон Тикија” боравили у Шарм ел Шеику и Хургади вратила се у понедељак специјалним авионом за Београд. У Каиру живи око 150 српских држављана, још неколико десетина по Египту, а амбасада је спремна на све мере како би осигурала њихову безбедност.

 Бошко Јакшић