Дуга у сликарству

Награда са именом Лазара Трифуновића (1929–1983), чувеног професора, историчара уметности и ликовног критичара, која се додељује од 1993. године, постала је изазовни професионални тест за њене лауреате чији су критичарски избори, у зависности од афинитета, посвећени различитим феноменима визуелних уметности.

И као што је Лазар Трифуновић у својој генерацији био критичар изразитог ауторског става који се без остатка залагао за одређене тезе налазећи за њих упоришта у рецентној уметничкој пракси, тако и данас, у потпуно измењеном друштвено-политичком контексту и позиционирању уметничког дела и његових културних парадигми, делује једна нова генерација критичара.

Познато је, свака генерација наново проблематизује питање које би гласило: Шта данас визуелне уметности и критика подразумевају и како могу бити релевантни? Провоцирана измењеним комуникацијским кодом, интернет културом и брзом инстант информацијом, сумњивим вредностима брендираног спектакла, медијима способним да релативизују и/или мењају значај и значење дела као и разним другим парадоксима и површностима којима је изложена култура и њени системи данас, по логици ствари, тражења младих уметника и критичара нису „усмерена ка проналажењу коначних решења већ ка стимулисању дијалога и разумевању времена“.

Новој генерацији критичара припада и Маја Ћирић, лауреаткиња награде Лазар Трифуновић за 2007. годину; она је протеклих година афирмисана као независна кустоскиња која своју професионалну праксу реализује у интердисциплинарној артикулацији ситуација, догађаја и личности, отвореном дијалогу и умрежавању у сличне идејне и практичне процесе на интернационалној сцени.

Управо из тог искуства, она у свом критичарском избору насловљеном „Прихватљиве разлике: Многоструки потенцијали и сликарство” представља америчког уметника Ворена Најдиха (1962) и његове пројекте које реализује у Америци, Европи и Азији испитујући однос концептуалне уметности и сликарства, међуинституционалну сарадњу, образовање публике и тумачење уметности у контексту различитих друштвених, политичких, психолошких и идеолошких услова. У савременој пракси познати су експерименти са предлошцима из историје уметности, као и различити аспекти њихове реинтерпретације и теоријске рефлексије у којим се вреднују процес, дијалог и партиципација.

Тако су примери класичних музејских слика „Аутопортрет“ Вилијама Хогарта и „Аутопортрет уметника са палетом“ Васе Поморишца послужили Ворену Најдиху за експеримент „Едуковање ока”; идеја о историјском наслеђу као интегралном делу савременог искуства али и културним темељима различитог перципирања боје реализована је у концептуалном задатку у Берлину и Београду. Тада је група позваних индивидуа едуковање перцепције боје манифестовала испуњавањем задатка на модулираним пољима палете доказујући велике разлике у персоналном „читању”.

Проширујући свој истраживачки амбициозни концепт до Азије, Ворен Најдих испитује реалност, ситуације и процесе организоване израде копија музејских слика у кинеском граду Дафен. Овај документарни материјал наглашава питања уметности и релевантних културних вредности, естетских феномена и/или робе која умножавањем губи своју ауру.

Своју причу о феномену боје, њеном социјалном контексту и културним темељима њене перцепције Најдих наставља и у концепту „Дугине четке”, такође представљеном на Београдској изложби. За ову инсталацију инспирисан је дугом у класичном европском сликарству, а аутор историјски развој дуге у сликарству види као пројектовану слику услова у којима опстаје ум.