Duga u slikarstvu

Nagrada sa imenom Lazara Trifunovića (1929–1983), čuvenog profesora, istoričara umetnosti i likovnog kritičara, koja se dodeljuje od 1993. godine, postala je izazovni profesionalni test za njene laureate čiji su kritičarski izbori, u zavisnosti od afiniteta, posvećeni različitim fenomenima vizuelnih umetnosti.

I kao što je Lazar Trifunović u svojoj generaciji bio kritičar izrazitog autorskog stava koji se bez ostatka zalagao za određene teze nalazeći za njih uporišta u recentnoj umetničkoj praksi, tako i danas, u potpuno izmenjenom društveno-političkom kontekstu i pozicioniranju umetničkog dela i njegovih kulturnih paradigmi, deluje jedna nova generacija kritičara.

Poznato je, svaka generacija nanovo problematizuje pitanje koje bi glasilo: Šta danas vizuelne umetnosti i kritika podrazumevaju i kako mogu biti relevantni? Provocirana izmenjenim komunikacijskim kodom, internet kulturom i brzom instant informacijom, sumnjivim vrednostima brendiranog spektakla, medijima sposobnim da relativizuju i/ili menjaju značaj i značenje dela kao i raznim drugim paradoksima i površnostima kojima je izložena kultura i njeni sistemi danas, po logici stvari, traženja mladih umetnika i kritičara nisu „usmerena ka pronalaženju konačnih rešenja već ka stimulisanju dijaloga i razumevanju vremena“.

Novoj generaciji kritičara pripada i Maja Ćirić, laureatkinja nagrade Lazar Trifunović za 2007. godinu; ona je proteklih godina afirmisana kao nezavisna kustoskinja koja svoju profesionalnu praksu realizuje u interdisciplinarnoj artikulaciji situacija, događaja i ličnosti, otvorenom dijalogu i umrežavanju u slične idejne i praktične procese na internacionalnoj sceni.

Upravo iz tog iskustva, ona u svom kritičarskom izboru naslovljenom „Prihvatljive razlike: Mnogostruki potencijali i slikarstvo” predstavlja američkog umetnika Vorena Najdiha (1962) i njegove projekte koje realizuje u Americi, Evropi i Aziji ispitujući odnos konceptualne umetnosti i slikarstva, međuinstitucionalnu saradnju, obrazovanje publike i tumačenje umetnosti u kontekstu različitih društvenih, političkih, psiholoških i ideoloških uslova. U savremenoj praksi poznati su eksperimenti sa predlošcima iz istorije umetnosti, kao i različiti aspekti njihove reinterpretacije i teorijske refleksije u kojim se vrednuju proces, dijalog i participacija.

Tako su primeri klasičnih muzejskih slika „Autoportret“ Vilijama Hogarta i „Autoportret umetnika sa paletom“ Vase Pomorišca poslužili Vorenu Najdihu za eksperiment „Edukovanje oka”; ideja o istorijskom nasleđu kao integralnom delu savremenog iskustva ali i kulturnim temeljima različitog percipiranja boje realizovana je u konceptualnom zadatku u Berlinu i Beogradu. Tada je grupa pozvanih individua edukovanje percepcije boje manifestovala ispunjavanjem zadatka na moduliranim poljima palete dokazujući velike razlike u personalnom „čitanju”.

Proširujući svoj istraživački ambiciozni koncept do Azije, Voren Najdih ispituje realnost, situacije i procese organizovane izrade kopija muzejskih slika u kineskom gradu Dafen. Ovaj dokumentarni materijal naglašava pitanja umetnosti i relevantnih kulturnih vrednosti, estetskih fenomena i/ili robe koja umnožavanjem gubi svoju auru.

Svoju priču o fenomenu boje, njenom socijalnom kontekstu i kulturnim temeljima njene percepcije Najdih nastavlja i u konceptu „Dugine četke”, takođe predstavljenom na Beogradskoj izložbi. Za ovu instalaciju inspirisan je dugom u klasičnom evropskom slikarstvu, a autor istorijski razvoj duge u slikarstvu vidi kao projektovanu sliku uslova u kojima opstaje um.