Сумрак фараона

Драматични догађаји у Египту још немају (гео)политички исход, али могуће је уочити неколико битних момената који указују на далекосежне промене у земљи и региону. После промена у Тунису (и протеста у Алжиру) на ред је дошао Египат. Ради се о земљама арапског Медитерана где је деценијама владала привидна стабилност. Заправо, владала је стабилност управљања и то технологијама власти које су далеко од демократских.

Западне земље, вођене реалполитичким принципима и изговорима, углавном су подржавале ауторитарне властодршце, и то поједностављеном формулом – боље пријатељски диктатори него хаос. Неки су овај приступ постколонијалним режимима тумачили и другачије, рецимо, овако: боље пријатељски диктатор него демократски непријатељ.

Ако погледамо новију историју у четири суседне земље – Египту, Либији, Тунису и Алжиру – уочићемо одређене сличности, пре свега у социјано-економским реалностима, али и у профилима властодржаца.

Председник Египта и генерал авијације, Мубарак је дошао на власт пре 30 година, после атентата на Садата. Председник Либије, пуковник Гадафи, попео се на власт револуцијом 1969. године. Сада већ бивши председник Туниса, полицајац Бен Али освојио је власт пре 23 године државним ударом. Председник Алжира Бутефлика је дошао на власт пре 12 година, након грађанског рата у коме је страдало око 200.000 Алжираца. Мубарак је планирао за свог наследника сина Гамела, док се Гадафи још није одлучио између два сина.

Ове арапске земље, имају, дакле, многе сличности, али и разлике. Стратешки значај Египта је вишеструк. Није нимало случајно да Америка годишње усмерава у египатске државне касе 1,5 милијарди долара. Египат је једина арапска држава која има добре односе са Израелцима и Палестинцима и мировни споразум са Израелом. Својом новијом историјом, културом, религиозном димензијом, Египат је земља која симболизује ломове муслиманско-арапског света. Пре свега, Каиро је у дужем периоду културни центар сунитских муслимана. Жене у Египту имају право гласа још од 1927. године, за разлику од, рецимо, Француске која је то право увела 1936. или Италије 1946 године. Али, у Египту је 1929. настала идеологија исламског фундаментализма, када је Хасан ал Бан формирао Муслиманску браћу. Укратко, Египат симболизује исламске аспирације – од модерности и демократије до фундаментализма и џихадизма. Шта се од свега тога крије иза актуелних немира у Каиру? За сада се сматра да је у питању захтев за демократију, и то из земље, не из иностранства. После искуства у Ираку, сада се ни неоконзервативци не баве утопијом „извоза демократије“ путем америчких тенкова. Наиме, актуелно питање гласи – шта се може урадити локалним тенковима. Другим речима, шта је алтернатива Мубараку. У овом тренутку се назиру три могућности.

Прва варијанта је покушај пилотирања политичких догађања од стране војних структура како би се што пре зауставили немири, уз гаранције транзиционог периода власти до одржавања правих избора. Свакако, одлазак последњег фараона би био услов за такав сценарио. Искустава војних структура, посебно избор генерала, шефа тајних служби за потпредседника државе, указују да се тежи смиривању ситуације, уз наставак власти војске.

Друга могућност је да протести резултирају постепеним успоном демократских снага. Иако су структуре цивилног сектора у Египту прилично неразвијене, без шире препознатљивих личности, многи се уздају у мисију нобеловца за мир 2005, Барадеија који се отворено сврстао у редове опозиције. Међутим, овај бивши дипломата у овом тренутку ужива, могуће, само тактичку подршку Муслиманске браће.

Трећа могућност расплета јесте избијање у први план управо Муслиманске браће и снага фундаменталистичке оријентације. Разумљиво, ова варијанта највише и забрињава Американце и њихове савезнике. Заправо, тиме би се ризиковало не само „губљење Египта“ већ и учвршћивање једног ширег братства – дакле, са Хамасом у Палестини, Хезболахом у Либану... Арапско-израелски конфликт би у том случају добио нову динамику.

Сада се нема времена за анализе „синдрома фараона”, његових унутрашњих и спољних детерминанти, јер треба наћи решење за једну драму. Тражи се, заправо, најмање лоше решење.

професор универзитета у Риму