Размештај памети

Није нам први пут да смо у „чабру“. У грдним невољама. Било их је и раније и једино за време Анте Марковића били смо на путу прогреса. Кратко је трајало и старији памте да, пре њега, почетком осамдесетих, није било горива, уведен је „систем пар–непар“, искључења струје и подједнака смена мрака по градским четвртима.

Ових година, прве деценије 21, века, додирнули смо дно, о чему сведоче подаци о незапослености, сиромаштву, народним кухињама. Очигледно: још нисмо утврдили прави узрок и корен: зашто се нама ово догађа? Нама су увек други криви, па месецима слушамо да нас је запљуснула СЕКА. Нико не може да порекне утицај глобалне кризе, али, опомињем: ми имамо најлошије привредне параметре!

Рекао бих да није реч о пропусту: управљачи су увек, па и данас, свесно избегавали да себе и нацију суоче са – чињеницама. Суочавање са истином је неопходно, али је непријатно и болно, па га зато и нема. Изузетак је покојни Иван Стамболић. Као председник ЦК Србије, на једној седници је рекао: „Постојало је време кад је грам власти био тежи од оке памети.“ Надмоћ власти над памећу омогућила је „социјализацију“ привредних промашаја. Никад није утврђивано ко је одговоран за инвестициони промашај и насталу штету коју су покривали сви грађани. Напротив, неуспели полит-привредник је неоткривен и даље живео лагодно, чак и промовисан на друго, боље плаћено место.

То је била њихова највећа привилегија.

Том смелом, прикладном, народном изреком Иван ме је купио, једном засвагда. Ипак, нисам се усудио да му, једини, аплаудирам са галерије Народне скупштине Србије. На томе је остало: поново је изостала анализа, узвлачење наука. Настављена је превласт и насиље политике над привредом, законима тржишта, уследили су нови инвестициони промашаји, спорији привредни раст, одлазак (боље и тачније речено: бекство) младих, способних преко границе у „гастарбајтерство“. Та реченица Ивана Стамболића није пренета у вечерњим ТВ емисијама, нити је била у наслову сутрашњих издања новина. Штета. Да је било среће, могла је да буде узета као почетак обрачуна са осредњошћу, са глупошћу која деценијама столује у самом врху пирамиде власти.

Ипак није био узалуд. Нисам заборавио Иванову мисао и, неку годину касније, кад смо доживели редукцију енергије, пред Душаном Чкребићем, тадашњим председником Србије, у присуству пољопривредних рекордера, изнео сам мишљење да је узрок недаће која нас погађа у следећем: „У свакој земљи”, рекао сам тада, „има паметних људи који немају овлашћења.“ И, додао – „На другој страни имамо овлашћене људе који немају памети.“

Настао је кратак тајац: нико не рече: „Захарије је, баш, одвалио!“ Очекивао сам такву оцену, али нисам чуо ни следеће: „Ово је умесно и тачно“. После тог сусрета нико ме није звао на саслушање, пред неку партијску комисију. Уопште нисам имао непријатности, што узимам као доказ да сам био у праву! Рекао сам истину.

И данас тако мислим. У питању је размештај (дислокација) памети. И даље се примењује небројено пута компромитовано мерило „морално-политичка подобност“. И данас се највише узима у обзир да ли је кандидат за неку функцију „наш човек“, из наше партије или странке? Не проверава се да ли је кандидат способан привредник – менаџер, какву има радну биографију, да ли зна да прави профит и води компанију или установу, већ: да ли је„кооперативан“, спреман на беспоговорну сарадњу.

Зато се паметни, школовани људи клоне политике. А кад се памет повлачи – наступа глупост и осредњост. Да ли са поносом или тугом, тек многи своју незаинтересованост правдају овако: „Нисам ти ја човек политике.“ Додају да је политика нечасна, чак „прљава“ работа, „испод њиховог достојанства”, и да пре можеш да се застидиш него поносиш учешћем у власти. Знају да нису у милости, нису пожељни и немају изгледа да добију мандат за неки јавни посао, пре него неки „проверени и заслужни“ послушко.

Уосталом, и не зову их.

Враћам се на наслов ове приче: уколико би памет земље Србије, а она постоји, била боље размештена, концентрисана и доспела до врха власти и употребљена за креативно, визионарско управљање – могли бисмо бар да се надамо преокрету, напретку.

Кадровање је (ружна реч, у честој употреби!), одвајкада, најсофистициранији посао! „Упамти: нико није апсолутно паметан! Паметан је онај ко зна ко је паметан и уме да његову памет искористи, за прави посао, у правом часу.“ То сам, пре шест деценија, као новинар – почетник, слушао од Анте Ковача, старијег колеге, секретара Југословенског одбора на Крфу, сарадника Анте Трумбића.

Ово је мали омаж и помен њему и Ивану Стамболићу.

 председник покрета Богата Србија