Razmeštaj pameti

Nije nam prvi put da smo u „čabru“. U grdnim nevoljama. Bilo ih je i ranije i jedino za vreme Ante Markovića bili smo na putu progresa. Kratko je trajalo i stariji pamte da, pre njega, početkom osamdesetih, nije bilo goriva, uveden je „sistem par–nepar“, isključenja struje i podjednaka smena mraka po gradskim četvrtima.

Ovih godina, prve decenije 21, veka, dodirnuli smo dno, o čemu svedoče podaci o nezaposlenosti, siromaštvu, narodnim kuhinjama. Očigledno: još nismo utvrdili pravi uzrok i koren: zašto se nama ovo događa? Nama su uvek drugi krivi, pa mesecima slušamo da nas je zapljusnula SEKA. Niko ne može da porekne uticaj globalne krize, ali, opominjem: mi imamo najlošije privredne parametre!

Rekao bih da nije reč o propustu: upravljači su uvek, pa i danas, svesno izbegavali da sebe i naciju suoče sa – činjenicama. Suočavanje sa istinom je neophodno, ali je neprijatno i bolno, pa ga zato i nema. Izuzetak je pokojni Ivan Stambolić. Kao predsednik CK Srbije, na jednoj sednici je rekao: „Postojalo je vreme kad je gram vlasti bio teži od oke pameti.“ Nadmoć vlasti nad pameću omogućila je „socijalizaciju“ privrednih promašaja. Nikad nije utvrđivano ko je odgovoran za investicioni promašaj i nastalu štetu koju su pokrivali svi građani. Naprotiv, neuspeli polit-privrednik je neotkriven i dalje živeo lagodno, čak i promovisan na drugo, bolje plaćeno mesto.

To je bila njihova najveća privilegija.

Tom smelom, prikladnom, narodnom izrekom Ivan me je kupio, jednom zasvagda. Ipak, nisam se usudio da mu, jedini, aplaudiram sa galerije Narodne skupštine Srbije. Na tome je ostalo: ponovo je izostala analiza, uzvlačenje nauka. Nastavljena je prevlast i nasilje politike nad privredom, zakonima tržišta, usledili su novi investicioni promašaji, sporiji privredni rast, odlazak (bolje i tačnije rečeno: bekstvo) mladih, sposobnih preko granice u „gastarbajterstvo“. Ta rečenica Ivana Stambolića nije preneta u večernjim TV emisijama, niti je bila u naslovu sutrašnjih izdanja novina. Šteta. Da je bilo sreće, mogla je da bude uzeta kao početak obračuna sa osrednjošću, sa glupošću koja decenijama stoluje u samom vrhu piramide vlasti.

Ipak nije bio uzalud. Nisam zaboravio Ivanovu misao i, neku godinu kasnije, kad smo doživeli redukciju energije, pred Dušanom Čkrebićem, tadašnjim predsednikom Srbije, u prisustvu poljoprivrednih rekordera, izneo sam mišljenje da je uzrok nedaće koja nas pogađa u sledećem: „U svakoj zemlji”, rekao sam tada, „ima pametnih ljudi koji nemaju ovlašćenja.“ I, dodao – „Na drugoj strani imamo ovlašćene ljude koji nemaju pameti.“

Nastao je kratak tajac: niko ne reče: „Zaharije je, baš, odvalio!“ Očekivao sam takvu ocenu, ali nisam čuo ni sledeće: „Ovo je umesno i tačno“. Posle tog susreta niko me nije zvao na saslušanje, pred neku partijsku komisiju. Uopšte nisam imao neprijatnosti, što uzimam kao dokaz da sam bio u pravu! Rekao sam istinu.

I danas tako mislim. U pitanju je razmeštaj (dislokacija) pameti. I dalje se primenjuje nebrojeno puta kompromitovano merilo „moralno-politička podobnost“. I danas se najviše uzima u obzir da li je kandidat za neku funkciju „naš čovek“, iz naše partije ili stranke? Ne proverava se da li je kandidat sposoban privrednik – menadžer, kakvu ima radnu biografiju, da li zna da pravi profit i vodi kompaniju ili ustanovu, već: da li je„kooperativan“, spreman na bespogovornu saradnju.

Zato se pametni, školovani ljudi klone politike. A kad se pamet povlači – nastupa glupost i osrednjost. Da li sa ponosom ili tugom, tek mnogi svoju nezainteresovanost pravdaju ovako: „Nisam ti ja čovek politike.“ Dodaju da je politika nečasna, čak „prljava“ rabota, „ispod njihovog dostojanstva”, i da pre možeš da se zastidiš nego ponosiš učešćem u vlasti. Znaju da nisu u milosti, nisu poželjni i nemaju izgleda da dobiju mandat za neki javni posao, pre nego neki „provereni i zaslužni“ posluško.

Uostalom, i ne zovu ih.

Vraćam se na naslov ove priče: ukoliko bi pamet zemlje Srbije, a ona postoji, bila bolje razmeštena, koncentrisana i dospela do vrha vlasti i upotrebljena za kreativno, vizionarsko upravljanje – mogli bismo bar da se nadamo preokretu, napretku.

Kadrovanje je (ružna reč, u čestoj upotrebi!), odvajkada, najsofisticiraniji posao! „Upamti: niko nije apsolutno pametan! Pametan je onaj ko zna ko je pametan i ume da njegovu pamet iskoristi, za pravi posao, u pravom času.“ To sam, pre šest decenija, kao novinar – početnik, slušao od Ante Kovača, starijeg kolege, sekretara Jugoslovenskog odbora na Krfu, saradnika Ante Trumbića.

Ovo je mali omaž i pomen njemu i Ivanu Stamboliću.

 predsednik pokreta Bogata Srbija