Дуг на почек уз помоћ државе

Крупни капиталисти, који су кукали како ноћима не спавају, јер су презадужени, привредници које мучи неликвидност, али и банкари који су негодовали због кашњења у отплати кредита, ускоро ће своје проблеме моћи делимично да реше уз помоћ државе. Да не буде забуне, дуг никоме неће бити опроштен, али ће се новим законом о такозваном споразумном финансијском реструктурирању омогућити одлагање враћања дуговања. Усвајање овог прописа део је договора са Међународним монетарним фондом, а Влада Републике Србије требало би до краја фебруара да текст закона проследи парламенту на усвајање. Идеја је и да се оним предузећима која имају шансу за опстанак, пружи могућност да пре свега репрограмом дугова изађу из кризе.

– Преговори између банака као главних поверилаца и дужника о репрограму обавеза већ постоје у пракси, али нису у довољној мери ефикасни – оцењује Лука Андрић, саветник потпредседника владе за привредни развој и министра економије и регионалног развоја, чије министарство је иначе предлагач закона.

– У пракси је, рецимо, проблем да се постигне благовремени договор о реструктурирању дугова, јер преговарање дуго траје. Идеја је да се направи законски оквир који ће бити од помоћи свим учесницима и којим ће тај процес моћи да се убрза и учини привлачнијим за учеснике и ефикаснијим – каже наш саговорник.

Нацрт закона предвиђа улазак у преговоре на добровољној основи, а посредник у преговарању биће Привредна комора Србије. Заинтересовано предузеће покренуће поступак пред ПКС, након чега се потписује уговор о мораторијуму, без блокаде рачуна. У случају да разговори пропадну, после истека мораторијума повериоцу остаје могућност да поново покрене блокаду рачуна дужника или да зајам, као и досад, наплати преко суда.

– Најчешће се дешавало да банке блокирају рачуне дужника и да тек онда почну неки озбиљни преговори. У међувремену се или урушава пословање дужника или се такво предузеће практично тера да посао настави неким другим каналима, односно преко повезаних лица и паралелних банкарских рачуна – објашњава Андрић зашто постојећи механизам преговарања није довољно ефикасан.

Нацрт закона омогућава да неко предузеће, осим дугова према банкама, измири и дуговања према пословним партнерима. Али је основни услов да у преговорима учествују бар две банке. Андрић објашњава да су у највећем броју случајева банке највећи повериоци и без њиховог активног учешћа нема сврхе постизати договоре са осталим повериоцима. Тиме би се, додаје, највећи дугови регулисали одлагањем отплате што би, између осталог, отворило простор за то предузеће да у међувремену врати дугове према пословним партнерима, држави или добављачима.

– Закон сам по себи не предвиђа никакве конкретне пореске олакшице дужницима, као што је то могло да се чује. Предвиђено је у једном члану да ће се посебним прописима установити одређени подстицаји – каже Андрић.

Тако један од предложених подстицаја предвиђа да предузеће које је успешно окончало процес преговарања, не чека шест месеци да му се кредитни рејтинг код банке побољша (како је то тренутно случај у складу са одговарајућим одлукама НБС), већ ће то бити могуће и раније. За банкаре би овакав потез требало да буде подстицајан, јер се пребацивањем клијената из категорије већег ризика у мање ризичну зону ослобађа додатни капитал што конкретно значи и могућност новог кредитног пласмана привреди. Друга подстицајна мера је да фирме-дужници имају законску могућност да од Пореске управе затраже значајно одлагање плаћања пореза. Тако, према садашњем закону, одлагање плаћања пореског дуга може да се тражи за највише годину дана, док би новим прописом та обавеза могла да се репрограмира и на чак пет година. Због оваквог подстицаја предлагачи закона већ су „попили” критике, па се често истицало како би трговински ланци који добављачима дугују новац практично били награђени одлагањем плаћања пореза. Без обзира на високе приходе и очигледне могућности да дугове врате.

– То не значи да ће сваки дужник аутоматски добити ту привилегију па ће моћи да касни са плаћањем пореза. Тек када се преговарачки процес са повериоцима заврши и споразум о репрограму дугова постигне, стичу се услови да се дужник обрати Пореској управи са захтевом за одлагање плаћања дугова према држави, о чему коначно одлучује Пореска управа. Уколико се процени да је предузеће у могућности да плати порез и без овог одлагања, или да из других разлога није оправдано да му се такав захтев одобри, неће му се изаћи у сусрет – објашњава Андрић како ће бити спречене злоупотребе.

А. Николић