Обама за брзу промену власти

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Збивања ма каирским улицама динамичнија су од могућности америчке дипломатије да их предвиди, па су овдашња реаговања на египатску „револуцију” (и та реч полако улази у употребу) у сталној „транзицији”. Дан се увек завршава са нешто другачијим погледима на ситуацију него што је почео.

Транзиција је постала и кључна реч за амерички однос према најважнијем партнеру у арапском свету. Колико у прошли четвртак, потпредседник Џо Бајден је у телевизијском интервју на питање у да ли Хосни Мубарак треба да се повуче одговорио са категоричним „не”. Сада се „његово повлачење у страну” (реч „оставка” се још не помиње, као претешка, с обзиром на 30-годишњу историју у којој је египатски председник у очима Америке био „фактор мира и стабилности) истиче као главни захтев Вашингтона.

Мубараково друго обраћање нацији од почетка уличне побуне у „Ситуационој соби” Беле куће пратио је цео тим за националну безбедност, са Бараком Обамом на челу (Бајден, Клинтонова, секретар за одбрану Гејтс, саветник за националну безбедност Данилон). У том говору Мубарак је рекао оно што је од њега тражио у недељу именовани амерички специјални изасланик Френк Визнер – да објави да се неће кандидовати на председничким изборима планираним за јесен – али је прећутао и други захтев: да кандидат неће бити ни његов син Гамал.

Рекло би се да је америчко удаљавање од Мубарака сада комплетно, мада се још не саопштава директно. Обама је после најновијег говора телефонирао Мубараку, а оно што је потом саопштио – да му је поручио да „транзиција мора да буде суштинска, да мора да буде мирна и да мора да почне одмах” – није нимало било двосмислено.

Карактеристичан је и сам одабир Визнера, који је од именовања (иначе је дипломатски пензионер) у недељу, до укрцавања у специјални авион за Каиро, имао на располагању само неколико сати. Детаљне брифинге добио је током 14-сатног лета.

Визнер је бивши амерички амбасадор, који је током свог мандата у Каиру (1986–1991) постао близак са Мубараком (и армијским врхом), па је непријатне ствари могао да му каже и као пријатељ. То је иначе онај исти Визнер који је био специјални амерички изасланих за Косово, у преговорима који су се завршили једностраним проглашавањем независности у Приштини.

Нова тачка у којој се стигло у америчкој еволуцији према египатског револуцији је и помињање могућности да контактира и са Муслиманском браћом, која су досад у овдашњој визури били организација исламског екстремизма. Опет се не помињу директно: шифра је „несекуларне партије”.

Оно што се наслућује, то је по свој прилици овдашња жеља да исход буде формирање неке врсте „турског модела”: власт реформских партија, уз (директно или посредно) учешће армије као гаранта секуларности: да ислам остане само главна религија, а не постане политика. То објашњава и то што Обама упадљиво хвали египатску војску и њену уздржаност на улицама Каира.

Похвале додуше не штеди ни за демонстранте, указујући на њихову „одлучност” и „достојанство”. Да ли ће га најновији сукоби међу њима – агресивнији наступ присталица Мубарака, који тиме можда креће у противофанзиву у настојањима да разбије до јуче јединствен (и углавном миран) фронт протеста – у овој оцени поколебати, остаје да се види.

Вашингтон у сваком случају веома настоји да не остави утисак како намеће решење. Да жели да га обликује, у то нема сумње. Отуда и стална прилагођавања, али и непријатна кашњења за догађајима.

М. Мишић