Раст без гаранције

Нова, а ко зна, можда, и актуелна влада, може се стицајем разних околности већ током идуће године лако суочити са новим, неочекиваним изазовима Националног инвестиционог плана. Да уместо развоја, због кога се и покреће тај пројекат вредан 1,675 милиона евра, изазову на средњи и дужи рок – успоравање привредног раста.

Ма како та чињеница на први поглед изгледала нелогично, јер се инвестира ради развоја, а не због тапкања у месту, стручњаци окупљени у билтену Макроекономске анализе и трендови Економског института, ипак, са доста аргумената доказују да је та колизија циљева могућа.

Све је извесније да од планиране суме за улагања ове године, од око 400 милиона евра, већи део тог новца неће бити утрошен. Пренеће се у 2007. годину за коју је ионако предвиђено више од три четвртине свих средстава. Економске власти, свеједно које владе, суочиће се са страшним притиском свих видова потрошње – од инвестиционе до личне. Али, то је тек половина проблема с којим ће морати да се озбиљно позабави Народна банка Србије, јер сваки скок потрошње, макар и инвестиционе, зачас се прелије и претвори у друге њене видове и ево свакојаких робноновчаних неравнотежа с којима се треба ефикасно изборити. У противном, ето инфлације.

Стручњаци МАТ-а, међутим, прст упиру у нешто друго. Чак када би се, кажу, искључила и "дежурна" замерка, по којој држава никада није добар инвеститор и да су њена улагања по правилу увек мање ефикасна у односу на приватна, јер су им претпоставка, фаворизовање НИП-а лако може да дестимулише управо стране директне (гринфилд) инвестиције, али и да обесхрабри домаће посленике. Зашто?

Приватници улажу веома рационално и срачунато на брзо стицање профита, а профит потом реинвестирају. Државе им углавном претходе, рецимо, добрим саобраћајницама, обезбеђеном инфраструктуром, ефикасним радом државних служби... Ако Србија у идућој години намери да свој НИП спроведе у највећој могућој мери и за то употреби више од 1,3 милијарде евра, где је простор за остале инвеститоре? Ова недоумица има смисла утолико што ће од могућих 20 до 25 одсто нашег БДП-а за инвестиције најмање трећину чинити НИП. Према оцени стручњака МАТ-а то је превише. Они управо у томе виде могућност да приватници буду дестимулисани да више улажу. Ето, кажу, опасности да се на средњи рок доведе у питање привредни развој, јер новац који држава улаже није плод прерасподеле друштвеног колача у корист будућности, већ долази од продаје њене имовине.

У чему је дугорочнији проблем по будући привредни развој и реализацију НИП-а?

Пошто ће висока инвестициона активност државе изазвати без икакве сумње приличне инфлаторне притиске, јер ће се размахнути сви облици потрошње, по оцени уредника МАТ-а, Стојана Стаменковића, "и Бог би се веселио" када би НБС подигла циљану инфлацију на 20 одсто за 2007. годину. Тада би све глатко прошло, али висока инфлација није позив и препорука ни за једног инвеститора. Ко може у том и таквом пожару цена да се снађе и израчуна колико ће га шта коштати? Нико, осим шпекуланата, а они нам нису приоритет. Дакле, ни то није решење.

Решења, ипак, има, али са истим могућим епилогом. Да НБС са сваким уложеним новим државним евром сразмерно пооштри своје монетарне и кредитне мере и толико поскупи новац да га нико економски разуман не може позајмити. Приватници понајмање. С високим каматама нема развоја ни на краће стазе, а камоли дуже.

Има, по стручњацима, још једно решење, али доста скупо – даљим снажењем динара у односу на евро отворити канале за увоз иностране робе и направити огроман спољнотрговински дефицит, јер раст домаће продуктивности и БДП-а не могу ни изблиза да "испеглају" притисак од најмање 1,3 милијарде евра. То би се, међутим, веома брзо осветило целокупној привреди, па и становништву, и изазвало несагледиве последице током низа година.