Ривалство малих разлика

Српско–амерички центар из Београда, чији сам председник, недавно је организовао Форум за националну стратегију и са градоначелником Крагујевца Верољубом Стевановићем споразумео се о тесној сарадњи као и о томе да седиште Форума буде у том граду као првој престоници модерне српске државе. До те одлуке је довело увиђање да на делатностној и институционалној интелектуално-политичкој мапи наше земље недостаје баш једно такво тело. Оно је уобличено као недржавна саветодавна група (по позиву) која на својеврстан начин комбинује поједине димензије мислионице (think tank), невладине организације и стручног института. Дугорочна амбиција се протеже на целокупну стратегију: политичку, економску, безбедносну, демографску, образовну, научноистраживачку, здравствену...

Па ипак, основна тема ће још задуго бити: једна мала нација спрам доминантног света, и то света у коме се недавно поново променио однос снага. Због тога се повећао простор за одбрану наших основних националних интереса, укључујући и онај на Космету.

Испоставило се да је, у темељу, погрешна дијагноза о САД као "суперсили", и то чак "јединој". САД, дабоме, немају никакву неограничену моћ већ (и) због тога што апокалиптичким средствима располажу и неке (у сваком другом погледу) знатно слабије државе – међу њима и једна Северна Кореја – које такође могу да униште или испровоцирају уништење доброг дела човечанства, а све казује да ће се њихов број и снага увећавати. Сем тога, поставља се и питање каква је то "једина суперсила" кад није у стању да диктира стање ни у неким земљама које не располажу таквим средствима, као што су примерице Иран, Ирак, Авганистан... А шта тек да кажемо о односима моћи (између осталог, и апокалиптичке) између САД и других веледржава као што су Русија, Кина, Индија... Због свега реченог САД није оправдано карактерисати као суперсилу него само као велесилу, истина, све у свему, још увек снажнију од осталих велесила, посебно у способности пројектовања моћи на огромну даљину.

Однос између САД и Русије променио се: од вишедеценијског хладног рата, преко једнодеценијске изразите хегемоније САД, до истовременог партнерства и ривалства, дакле ривалског партнерства у садашњости. У тој опреци, по свему судећи, преовладаваће час једна час друга страна, пре него њихова равнотежа.

Пада у очи и то да САД желе да се што више војно и уопште материјално дезангажују на Балкану, првенствено на Космету, а да истовремено и надаље у суштини диктирају решења за овдашње проблеме.

Евроатлантска група земаља на челу са САД учинила је све што је могла да елиминише или бар битно смањи утицај руског фактора у Европи, и посебно на Балкану, али се то показало неуспешним и чак контрапродуктивним. Русија се великом снагом враћа: политички, дипломатски, енергентски, привредно, финансијски... То доказује и чињеница да је као чланица сталног састава Савета безбедности и Контакт-групе незаобилазна и у трагању за решењем косметског проблема. А ваљда су односи с таквом Русијом неупоредиво важнији САД и Европској унији од односа с косметским и другим Албанцима. То је један од разлога што Србија, мада преоптерећена проблемом Космета, поново добија на значају који је у несразмери са њеном интринзичном (унутарњом) снагом.

Међутим, није нимало лако наћи одговор на одлучујуће питање: како једновремено да очувамо добре односе са САД и Русијом чак и онда кад међу њима преовлађује ривалство над партнерством.

Политика условљавања и уцењивања Србије од стране Европске уније упала је у ћорсокак пошто обећава и/или прети нечим потпуно неодређеним и неизвесним. На примеру Србије то изгледа овако: ако учини X–она ће ући у ЕУ, додуше не зна се кроз колико година, а ако не учини – неће ни тада. Србија малтене треба да има разумевање и за чињеницу да ЕУ није у стању да усвоји Устав, да су њени "интеграциони капацитети" преоптерећени, да ће неке њене чланице убудуће једино на националним референдумима одлучивати о пријему нових држава, да нису у стању да приме Србију а истовремено наставе с одбијањем Турске. Само, ко доиста мари за обећања, штавише неодређена и неизвесна, садашњих политичара и државника којих неће бити ни на видику а камоли на положају онда кад их ваља испунити.

Али, да не буде неспоразума: ја не препоручујем Форуму за националну стратегију да се залаже за то да једну крајност (евентуалну сервилност) избегавамо супротном (самоизолацијом). И поред оправдане критичности према политици условљавања и уцењивања, наша земља треба да настави с променама свог друштвеног уређења и стања како би у властитом интересу била што компатибилнија са развијеном демократском Европом.

САД и друге водеће западне силе изгубиле су доста времена и у илузији да ће, за разлику од премијера Војислава Коштунице, председник Борис Тадић, на крају крајева, бити спреман да се сагласи с отцепљењем Космета. Из осталих разлика између њих двојице и странака које предводе, те земље су извукле потпуно погрешан закључак да се они разликују и у погледу патриотизма. Тек недавно су увидели да Тадић није мањи патриота од Коштунице и да су њихова неслагања сасвим друге врсте. А једна дубља анализа чак би им могла показати да се између њих и њихових странака у приличној мери испречило тек ривалство малих разлика, чија се величина прикрива тешким речима и повишеним тоном, и то мање поменуте двојице него њима подређених.

Сада је у припреми заседање Форума за националну стратегију средином марта у Крагујевцу са темом "Српско и албанско питање: како решити проблем Косова и Метохије"? Као што се види, Космет ће већ у наслову бити третиран као део и аспект општије и шире тематике а не као некакав тобоже издвојен и уникатан проблем.