Rivalstvo malih razlika

Srpsko–američki centar iz Beograda, čiji sam predsednik, nedavno je organizovao Forum za nacionalnu strategiju i sa gradonačelnikom Kragujevca Veroljubom Stevanovićem sporazumeo se o tesnoj saradnji kao i o tome da sedište Foruma bude u tom gradu kao prvoj prestonici moderne srpske države. Do te odluke je dovelo uviđanje da na delatnostnoj i institucionalnoj intelektualno-političkoj mapi naše zemlje nedostaje baš jedno takvo telo. Ono je uobličeno kao nedržavna savetodavna grupa (po pozivu) koja na svojevrstan način kombinuje pojedine dimenzije mislionice (think tank), nevladine organizacije i stručnog instituta. Dugoročna ambicija se proteže na celokupnu strategiju: političku, ekonomsku, bezbednosnu, demografsku, obrazovnu, naučnoistraživačku, zdravstvenu...

Pa ipak, osnovna tema će još zadugo biti: jedna mala nacija spram dominantnog sveta, i to sveta u kome se nedavno ponovo promenio odnos snaga. Zbog toga se povećao prostor za odbranu naših osnovnih nacionalnih interesa, uključujući i onaj na Kosmetu.

Ispostavilo se da je, u temelju, pogrešna dijagnoza o SAD kao "supersili", i to čak "jedinoj". SAD, dabome, nemaju nikakvu neograničenu moć već (i) zbog toga što apokaliptičkim sredstvima raspolažu i neke (u svakom drugom pogledu) znatno slabije države – među njima i jedna Severna Koreja – koje takođe mogu da unište ili isprovociraju uništenje dobrog dela čovečanstva, a sve kazuje da će se njihov broj i snaga uvećavati. Sem toga, postavlja se i pitanje kakva je to "jedina supersila" kad nije u stanju da diktira stanje ni u nekim zemljama koje ne raspolažu takvim sredstvima, kao što su primerice Iran, Irak, Avganistan... A šta tek da kažemo o odnosima moći (između ostalog, i apokaliptičke) između SAD i drugih veledržava kao što su Rusija, Kina, Indija... Zbog svega rečenog SAD nije opravdano karakterisati kao supersilu nego samo kao velesilu, istina, sve u svemu, još uvek snažniju od ostalih velesila, posebno u sposobnosti projektovanja moći na ogromnu daljinu.

Odnos između SAD i Rusije promenio se: od višedecenijskog hladnog rata, preko jednodecenijske izrazite hegemonije SAD, do istovremenog partnerstva i rivalstva, dakle rivalskog partnerstva u sadašnjosti. U toj opreci, po svemu sudeći, preovladavaće čas jedna čas druga strana, pre nego njihova ravnoteža.

Pada u oči i to da SAD žele da se što više vojno i uopšte materijalno dezangažuju na Balkanu, prvenstveno na Kosmetu, a da istovremeno i nadalje u suštini diktiraju rešenja za ovdašnje probleme.

Evroatlantska grupa zemalja na čelu sa SAD učinila je sve što je mogla da eliminiše ili bar bitno smanji uticaj ruskog faktora u Evropi, i posebno na Balkanu, ali se to pokazalo neuspešnim i čak kontraproduktivnim. Rusija se velikom snagom vraća: politički, diplomatski, energentski, privredno, finansijski... To dokazuje i činjenica da je kao članica stalnog sastava Saveta bezbednosti i Kontakt-grupe nezaobilazna i u traganju za rešenjem kosmetskog problema. A valjda su odnosi s takvom Rusijom neuporedivo važniji SAD i Evropskoj uniji od odnosa s kosmetskim i drugim Albancima. To je jedan od razloga što Srbija, mada preopterećena problemom Kosmeta, ponovo dobija na značaju koji je u nesrazmeri sa njenom intrinzičnom (unutarnjom) snagom.

Međutim, nije nimalo lako naći odgovor na odlučujuće pitanje: kako jednovremeno da očuvamo dobre odnose sa SAD i Rusijom čak i onda kad među njima preovlađuje rivalstvo nad partnerstvom.

Politika uslovljavanja i ucenjivanja Srbije od strane Evropske unije upala je u ćorsokak pošto obećava i/ili preti nečim potpuno neodređenim i neizvesnim. Na primeru Srbije to izgleda ovako: ako učini X–ona će ući u EU, doduše ne zna se kroz koliko godina, a ako ne učini – neće ni tada. Srbija maltene treba da ima razumevanje i za činjenicu da EU nije u stanju da usvoji Ustav, da su njeni "integracioni kapaciteti" preopterećeni, da će neke njene članice ubuduće jedino na nacionalnim referendumima odlučivati o prijemu novih država, da nisu u stanju da prime Srbiju a istovremeno nastave s odbijanjem Turske. Samo, ko doista mari za obećanja, štaviše neodređena i neizvesna, sadašnjih političara i državnika kojih neće biti ni na vidiku a kamoli na položaju onda kad ih valja ispuniti.

Ali, da ne bude nesporazuma: ja ne preporučujem Forumu za nacionalnu strategiju da se zalaže za to da jednu krajnost (eventualnu servilnost) izbegavamo suprotnom (samoizolacijom). I pored opravdane kritičnosti prema politici uslovljavanja i ucenjivanja, naša zemlja treba da nastavi s promenama svog društvenog uređenja i stanja kako bi u vlastitom interesu bila što kompatibilnija sa razvijenom demokratskom Evropom.

SAD i druge vodeće zapadne sile izgubile su dosta vremena i u iluziji da će, za razliku od premijera Vojislava Koštunice, predsednik Boris Tadić, na kraju krajeva, biti spreman da se saglasi s otcepljenjem Kosmeta. Iz ostalih razlika između njih dvojice i stranaka koje predvode, te zemlje su izvukle potpuno pogrešan zaključak da se oni razlikuju i u pogledu patriotizma. Tek nedavno su uvideli da Tadić nije manji patriota od Koštunice i da su njihova neslaganja sasvim druge vrste. A jedna dublja analiza čak bi im mogla pokazati da se između njih i njihovih stranaka u priličnoj meri isprečilo tek rivalstvo malih razlika, čija se veličina prikriva teškim rečima i povišenim tonom, i to manje pomenute dvojice nego njima podređenih.

Sada je u pripremi zasedanje Foruma za nacionalnu strategiju sredinom marta u Kragujevcu sa temom "Srpsko i albansko pitanje: kako rešiti problem Kosova i Metohije"? Kao što se vidi, Kosmet će već u naslovu biti tretiran kao deo i aspekt opštije i šire tematike a ne kao nekakav tobože izdvojen i unikatan problem.