ТУЖИОЦИ ТУЂЕ ИСТОРИЈЕ

Потезање за злочинима историје је болна дисциплина. Нуди неку врсту утехе потомцима жртава, али распаљује страсти потомака мучитеља – који за прошлост нису одговорни.

Изгледа да је ствар у тренду. Још нам је у глави иритирајућа изјава Мартија Ахтисарија који је рекао да су Срби колективно криви за оно што је Албанцима на Космету учинио режим Милошевића. На дневни ред сада је доспео стари спор између Турака и Јермена.

Турска и Јерменија су суседи удаљени милионима километара. Дипломатски односи су замрзнути дуже од деценије. Међусобна граница је затворена. Све због историје: смрт стотина хиљада Јермена на истоку Турске у време издисаја Отоманске империје.

Јерменија и утицајна јерменска дијаспора захтевају да се трагедија 1915. назове геноцидом. Турска такву квалификацију одбија уз тумачење да је до депортације дошло јер су Јермени били на страни руских трупа, против Турске.

На старе ране поново је бачена со. Француска скупштина изгласала је предлог закона по коме је злочин – кажњив са годину дана затвора и високом глобом – порицати да су Јермени били жртве геноцида. Сенат засад нема намеру да дебатује на речену тему, па је могуће да се предлог не претвори у закон, али прошлост је одмах запалила садашњост. И отворили дилеме око слободе мишљења.

Употреба скорије или давније прошлости често је у служби тренутних интереса. Уместо да добијемо објективне закључке, завршимо у (зло)употреби историје. Приче о страдању Албанаца и Јермена објективно су неспојиве, али кроз обе се провлачи једна заједничка нит: отежавање пута Србије, односно Турске, ка Европској унији.

Французи су прошле године на референдуму шокантно одбацили Устав ЕУ – пре свега због могућности да Турска уђе у европски клуб. Како онда друкчије објаснити потребу француских посланика да се баве трагичним догађајем у коме је, по јерменској рачуници, систематски убијено 1,5 милиона Јермена? ***

Француска је, борећи се за гласове пола милиона својих Јермена, прихватила да буде тужилац историје других. Признавање геноцида прети да постане предуслов уласка Турске у ЕУ.

Јермени су задовољни. Турци су бесни сматрајући да је ово почетак антитурске побуне унутар Уније. Шта ће бити уколико и прихвате да се радило о геноциду? Нови услови? Докле? Звучи познато, па нека се Европа сутра не чуди што ће гласање у француском парламенту за последицу имати јачање турског национализма.

Мало људи зна да је Хенрик Х. Кронер, генерални секретар Европског међународног покрета, овог маја био у Јеревану. У Меморијалном комплексу главног града Јерменије положио је венац жртвама геноцида. У књизи утисака је записао да се неће допустити да се злочини попут геноцида над Јерменима догоде поново. Потом је рекао да је ЕУ одлучна да спречи понављање таквих трагедија и да Турска неће бити примљена у Унију док не прихвати одговорност.

Не бих никако да испадне да минимизирам оно што се догодило пре готово једног века. Још памтим потресну исповест извесног Багдасаријана, председника јерменског друштва у Београду пре Другог рата, који је био сведок егзекуција својих родитеља негде код језера Ван, на истоку Турске. Преживео је јер су га преобукли у девојчицу.

Питам се само ко то данас и зашто прозива? Ко то треба да писмено прихвати одговорност? Турци и Република Турска којој је Ататурк 1923. пресекао све везе са османском прошлошћу? Срби и нове српске власти које су се читаву деценију бориле да скину Милошевића? Немци и канцеларка Меркел ако некоме падне на памет да законски уобличи одговорност нациста?

Питање јерменског геноцида постаје европска главобоља. Као и питање пријема Турске у ЕУ које се најчешће посматра из два угла: способности Турске да прихвати европске вредности, и способности ЕУ да апсорбује нове чланове.

Али, европска будућност Турске није исцрпљена само политичким натезањима бирократа у Бриселу и дебатама око тога где завршава Европа а почиње Азија. "Европеизација" Турске је акутан проблем геополитике Кавказа – што већ има директне везе са питањем геноцида.

Та "европеизација" умногоме се тиче односа Турске према "јерменском свету" који није ограничен само на Јерменију. Делови тог "света" су самопрокламована република Нагорно-Карабах и јерменска дијаспора која значајно утиче на јавно мњење земаља као што су САД, Француска или Русија.

Док је на власти био први председник, Левон Тер-Петросијан, власти у Јеревану и дијаспора често су се гложили око признавања геноцида. Тер-Петросијан се држао тврдог става без намере да га ублажи зарад бољих односа са западним суседом. Други председник, Роберт Кочаријан, додатно је заоштрио политику према Анкари, али је Јереван одустао од територијалних захтева према Турској.

Тиме је створен нови проблем, јер нису сви делови "јерменског света" приправни да се одрекну "Западне Јерменије", захтева за реституцијом или компензација за имовином изгубљеном 1915.

Нова "велика кавкаска игра". Није изненађење да стартује из Француске где је јавно мњење против Турске, а странке се боре за наклоност утицајне јерменске заједнице.

Турски историчари и политичари махом се држе интерпретација које баратају појмовима грађански рат, масакр или депортација. Орхан Памук, овогодишњи турски нобеловац за литературу, доспео је и до суда усуђујући се да размишља друкчије.

Проблем Турске, како га виде тамошњи либерални интелектуалци, јесте у томе што није у стању да се политички и правно одреди према Отоманском царству. Што није у стању да до краја прихвати чињеницу да је Кемал-паша раскрстио са империјом и заменио је савременом републиком.

"Турска Република може да каже да је основана 1923, а да се јерменска трагедија догодила 1915", сматра професор Халил Берктај. "Армија и државне институције Турске Републике нису одговорне за те догађаје. Турска Република је нова држава. Са правне тачке гледишта, она није наследник отоманске власти или реформистичких младотурака".

Али, као и у другим државама које енергију садашњости покушавају да црпу из бунара историје неспремне да кажу збогом прошлости, оваква мишљења се у Турској сматрају исувише либералним. Већина би да избегне политичке компликације несрећних догађаја и да читаву ствар препусти историчарима.

Неки при том мисле да би уласком Турске у ЕУ територијални захтеви Јерменије завршили у прашњавим архивима историје јер је ЕУ категорично против прерасподела територије, чак и у име "историјске правде". Јерменија и "јерменски свет" страхују да би Турска у ЕУ наплаћивала привилегије чланства.

Зато се жури. Послове треба обавити на време. Одвојити Космет од Србије, па нека после одвојено путују ка Бриселу. Приморати Турке да признају геноцид, да можда и изгубе део територије, па нека и они уђу у ЕУ.

Турска ме на неки начин подсећа на Брозову Југославију. Вешто је читавог 20. века играла на контрадикцијама између великих сила. Током Ататуркове револуције искористила је несугласице совјетске Русије и сила Антанте. Током хладног рата је, као један од важних ослонаца НАТО зарад европске безбедности, умела да претње левичара у Грчкој и на Кипру употреби у своју корист.

Европа се од тада променила. Епске везе са прошлошћу – било као њена глорификација или негација – постају анахроне. А што се историје и геноцида над Јерменима тиче, многима је то само циничан повод пеглања данашње реалности и политичке трговине.