Човек који је волео возове

Прошле недеље из штампе је изашла монографија "Мики Манојловић – Играч на летећем ћилиму" са потписом Ранка Мунитића, за коју глумац каже да представља "озбиљно тумачење и анализу нашег филма и филма као појаве, поводом неког Манојловића" и да "форму монографије потпуно надраста суштина, те стога она постаје једно крајње озбиљно штиво". Уз монографију о Микију Манојловићу иде и дугометражни документарни филм о њему који је режирала његова ћерка Чарна, а све заједно пратећи су део најдрагоценије глумачке награде "Павле Вуисић", коју је Манојловић освојио 2004.

Предраг Мики Манојловић је играо до сада у више од 80 филмова на пет језика, филмски се љубио и са Катрин Денев, а своје филмске ликове носи са собом као сопствени животни садржај.

Познато је да се Манојловић ретко оглашава у јавности и за то има своје разлоге, али – када на то пристане, онда од њега има шта да се чује...

• Шта се то десило те сте летос дали оставку на чланство у жирију који је одлучивао о овогодишњем добитнику награде "Павле Вуисић"?

– Десио се несклад потреба Удружења филмских глумаца Србије и могућности да будем њихов природни део.

• Колико у нашој кинематографији постоје правила и принципијелности чувања вредности?

– Врло мало. То недостаје и овој земљи а не само њеној кинематографији. Те тако ретке, освојене вредности, да би се одржале треба да се ослањају на правила која се поштују. То је први корак, то је предуслов. Шта су нама донеле деведесете? Донеле су неред, рушење морала, губљење живота и материјалних добара. Између осталог, донеле су феномен да је српски филм преживео и преживљавао захваљујући појединцима који су у оном времену били спретни и снажни да покушају да направе филм. Направили су тако бај-пас српског филма и то је јако важно. Међутим, квалитет филма који је прављен у оно време сада је недовољан, а тадашњи спретници су данас организационо, продукционо, слабије карике у ланцу српског филма. То значи да даље приклањање импровизаторском, неутемељеном и без закона утврђеном начину финансирања филма и расподели пара, више нема вредност. Исти људи који су створили и навикли на такав начин рада, немају разлога да се сада одвикавају. Ко ће да их одвикне? Па, само закон. Али, то не треба да буде закон одвике, већ закон о критеријумима како се и колики новац за филм у овој филмској Србији дели...

• А зашто није донет закон о кинематографији, зато што неком тако можда одговара?

– Искрено, да.

• Постоји и нешто што се зове Филмски центар Србије ...

– Недоречен, неисказан, довољно времена потрошио, мало резултата дао. Мислим да је реч о одабиру људи који нису у стању да изнесу до краја ниједну идеју, да је претворе у праксу. И они треба да оду.

• Очекујемо да вредности буду освојене на плану кинематографије, а са друге стране то не чинимо у самој "бази", или можда не на начин који грађанство очекује?

– Болест је јако дубока и озбиљна. Тешко је освојити и одржати вредности и у породици а камоли ван ње. Што се тиче филма и кинематографије која је жилава, има довољно пређеног пута, искуства, довољно тога што би се могло назвати вредношћу. Свака ствар мора да се освоји. И демократија мора да се освоји. Демократија је луксуз историје, њу треба стицати. До луксуза треба доћи, треба проћи пут. Да би га прошао мораш поштовати континуитет освојених вредности, а не да их стално сјебаваш, рушиш и уништаваш. И у филму и око нас постоје снаге које то могу да остваре.

• Видите их?

– Да, али владајући људи нису "маратонци". Пре мислим да су или неки краткопругаши, или експлозивни "биатлонци" који раде све спортове помало и брзо оду. Треба брже радити, јер овде људи више немају нерава. С друге стране, стално се говори о институцијама, а ми их немамо, срушили смо их и нисмо установили нове, нема их. Без институција нема поштовања закона, нема напретка нигде па ни у филму.

• Имаћемо нови устав?

– На снази је такозвани "Слобин устав", а зашто тај устав није одмах промењен питање је на које могу да дам само неки полуодговор...

• Какав?

– Мислим да се ради и о следећем: да је "Слобин устав" одмах промењен то би подразумевало и расписивање избора, као што се уосталом то сада и чини. Међутим, очигледно је да то није одговарало тој новој, демократској влади која је, по мени, требало да буде само уставотворна влада која би расписала изборе и можда "царевала" даље по том новом уставу. Мислим да овај нови устав има велику ману, а то је – да о предлогу устава није вођена јавна расправа, да нам га нису  показали на време. У свим тим "луксузним" демократијама, иако се народ ни тамо много не пита, има макар тe неке информативно-хипнотичке форме, која дозвољава да народ види значај нечега. Жури се и ја разумем зашто се жури.

• Жури, или хвата последњи воз?

– Па, зато се и жури! Али, и поред тога што разумемо у каквој држави живимо мислим да треба да се гласа за нови устав. Јер, хајде да кренемо да поштујемо одлуке сопствене владе, да поштујемо институцију, институцију владе, председника владе, председника државе, председника кућног савета. Само да почнемо да поштујемо, па ћемо временом доћи до стварања и утврђивања нових критеријума и ићи полако напред.

• Новим уставом ћемо заштитити Косово?

– Да се бар о томе раније размишљало на државотворан начин, мултинационални начин, а не сад. Сада нема тих кожних гаћа које могу да спасу ту ствар, то је јасно као дан. Та ствар је давно, давно изашла ван контроле. Својевремено сам као председник Удружења глумаца Србије, предлагао тада актуелном председнику Председништва Србије Душану Чкребићу, да се подржи наша идеја да статус истакнутих  уметника не може имати нико ко није урадио бар један рад годишње на Косову, на српском језику, или заједно са Албанцима на каквом заједничком пројекту. То је и њему била занимљива идеја која наравно никада није била преточена у реалност. Та идеја није успела да допре до свести наших позоришних уметника. Хоћу да кажем, да сам био свестан још онда да на Косову и Метохији ваља међусобно пружити руке, и ми њима и они нама, да се ради заједно а не да се стално потежу батине. То није пут. Све је могло да буде другачије са све невољним Албанцима и нама "супериорним" Србима...

• Али, ако гледамо мало шире, рецимо у контексту европских интеграција јер сви ћемо пре или касније у Европску унију, зар онда неће бити свеједно?

– Чујем неке своје пријатеље који кажу, не треба нам Косово зато што нас скупо кошта и зато што ће они сутра бити у Нишу. Могуће, али шта је извесно? Ако ти не разумеш оно што долази, а долази, да ћемо организационо, административно кад-тад бити укључени у Европу, нема тог зида, нема те границе која ће спречити некога да дође, ево и овде где ми сада седимо, и да каже "тунга тијета" (t