Посртање маратонаца

Бунтовни грађани у арапским земљама траже да им живот буде бољи, што значи и политички мање једноличан. Дојадило им је да их у недоглед води једно те исто лице.

Противе се једноликој владавини лидера као опозиција све разноликијој свакодневици. Где се „кликом” на интернетској вези или мобилном телефону често више постиже него поистовећењем са хијерархијском кликом.

Преврат у Тунису и енергични захтеви за оставке председника Египта и Јемена имају бар једну заједничку црту: грађани су се ужелели променљивости на власти. Огорчени су на лидере који нису показали спремност да ограниче трајање својих, већ прилично застарелих, мандата.

Бен Али је избегао из Тунис после 23 године владавине, управљање Хоснија Мубарака Египтом се приближило заокругљивању треће деценије, а Али Абдулах Салех је на челу Јемена 32 лета. Делују као изузеци дуговечности, али нису.

Према доступној табели, чак 47 лидера влада дуже од 10 година, а њих 14 и више од две деценије. Салех је тек трећи, иза вођа Либије (40) и Камеруна (35), Мубарак осми, а Бен Али је заузимао 11. место.

У знатно продуженим мандатима, поједини аналитичари, па и званичници, налазе неке погодности. Омогућавају, образлажу, да се дугорочни циљеви остварују без изборних нервоза и уступака, а местимично се и испостављају као „фактори стабилности”, на националном и на интернационалном плану.

Али, предуго „држање дизгина” оспорава темеље демократије, међу којима је и променљивост власти, па је често и увод у драме које је тешко зауздати, како се показало у распаду Југославије и СССР-а, грађанским ратовима у Руанди и неколико других афричких држава, као и у Централној Америци и на Карибима, етничким оружаним сукобима и спољном интервенцијом примењеном Ираку, истрајном хаосу у Сомалији. Или: у махом мирном прерастању дуготрајних европских, десничарских и левичарских, диктатура у демократије.

Кинески случај је нетипичан. После дуге владавине Мао Цедунга, главну улогу је деценију и по имао Денг Сјаопинг, и кад формално није био на челу власти, који је земљу реформисао тако да се очува једнопартијска власт комуниста, а да они здушно примењују битне принципе капиталистичке привреде.

По протестима у арапском свету, рекло би се да пролази време појединачних политичких маратонаца, лидера који посрћу иако су умишљали да могу да владају бескрајно. Тешко је сада замислити да би неко од модерних вођа могао да репризира Фидела Кастра, Ким Ил Сунга, или Омара Бонга, чије је својевремено управљање Кубом, Северном Корејом и Габоном зашло у пету деценију. Нити Енвера Хоџу, Франсиска Франка, Антонија Салазара, Јосипа Броза Тита, Тодора Живкова, који су Албанијом, Шпанијом, Португалијом, Југославијом и Бугарском владали по више од три деценије. Они који ипак ризикују да предуго задрже власт у својим рукама, свакако не би желели да доживе судбину истрајних диктатора Николаја Чаушескуа и Садама Хусеина који су после преврата погубљени.

У савременим демократијама није било, наравно, сличних маратонаца, али јесте дугопругаша. Најдуже су се на врху таквих, регуларно изабраних власти, одржали, по 16 година – према расположивим евиденцијама – актуелни луксембуршки премијер Жан-Клод Јункер и ранији канцелар западне па уједињене Немачке Хелмут Кол. Следе бивши шефови француски председници Франсоа Митеран (14) и Жак Ширак (12), између којих је место заузео, такође некадашњи, шпански премијер Фелипе Гонсалес (13). И Американци су имали свог дугопругаша Франклина Рузвелта, који је једини на челу Беле куће био дуже од два четворогодишња мандата, оставши на власти и нешто више од 12 година до смрти, пред крај Другог светског рата.

Политичко трајање може да се продужи и кад се скрате лидерски ангажмани. Многи се, тако, с носталгијом сећају Абрахама Линколна, Махатме Гандија, Мартина Лутера Кинга, Џона Кенедија, Улофа Палмеа, Анвара ел Садата, Јицака Рабина, Индире и Раџива Гандија, Беназир Буто, Зорана Ђинђића и других протагониста битних политичких промена којима су животе одузели атентатори.

Да су они још поживели, штошта би, вероватно, било боље. Као и да су сада оспорени арапски лидери на време схватили да претерано дугим личним остајањем на власти смањују њену, локалну и глобалну, употребну вредност.

Момчило Пантелић