Подмићивање тамо не пролази

О граду-држави Сингапуру сам знао доста тога и пре но што сам кренуо у тај део света: пре свегада је реч о богатом и веома развијеном граду, али и великом економском и финансијском центру. Оно што су ми сајтови које сам посетио додатно открили јесте да Сингапур има око пет милиона становника, мешавину Кинеза, Малајаца, Индијаца, али и других Азијата, те да је – после Монака – најгушће насељена држава на свету. Уз то, интересантно,Сингапур је постао независан на врло специфичан начин, практично против своје воље, тако што је 1963. године после жучних унутрашњих дебата избачен из Малезијске Федерације. Најзад, током пута сам сазнао да је и поред високог степена развијености (најбољи квалитет живота у Азији и једанаести на свету!), Сингапур 2010. остварио највишу стопу економског раста на свету – од преко 14 процената. Заиста задивљујуће, као и информација да Сингапур спада међу земље са најнижом корупцијом на свету.

Лет од Франкфурта до Сингапура траје око 12 сати. Обично се из Европе полеће касно увече и с обзиром на временску разлику од седам сати слеће онда касно поподне, практично пред смирај дана (сунце у Сингапуру залази негде после седами како то већ бива у тропима, мрак потом пада јако брзо). Сам лет је и поред релативне неудобности економске класе овог пута био доста пријатан, кофер је стигао на време и уопште све је одлично функционисало потврђујући високу репутацију коју Чанги има (више пута проглашаван за најбољи аеродром на свету). И пасошка контрола је била брза и ефикасна: визу за једномесечни боравак сам добио на лицу места – и ето ме дакле у Сингапуру.

Мој се хотел, до којег сам стигао метроом, иначе налазио у делу града који се зове Мала Индија и у њему, наравно, углавном живе људи са потконтинента. Крај је пун типично индијске атмосфере: радње натрпане најразличитијом робом, укључујући и неколико неизбежних златара (Индијци су опседнути златом), гомиле људи који се гурају на уским тротоарима, посвуда јаки индијски мириси који се шире са цветних огрлица које се на сваком кораку плету, ресторани који нуде традиционалну индијску храну. Али је све ипак прилагођено Сингапуру и усклађено са редом који посвуда влада – те отуда ни издалека налик оном добро познатом индијском хаосу кога сам имао прилике да видим и осетим.

Глад је чинила своје, па сам одмах кренуо у оближњи ресторан на вечеру. Храна је била изврсна. Тика масала пилетина у богатом и густом сосу, пиринач са шафраном, наан (хрскави топли индијски хлеб са бутером), све је било баш онако како треба и пријало је после напора који су претходили. Цене у Сингапуру су доста високе у односу на стандардне цене у овом делу света, па је и моје уживање имало за последицу пристојно висок рачун – но с обзиром на доживљено задовољство нимало нисам зажалио. Чињеница да сам и у повратку два пута јео у том истом ресторану то је јасно потврђивала...

Обилазак Сингапура пружио ми је – баш како сам и очекивао – слику једног богатог и веома уређеног града. Зграде су углавном новијег датума, модерне и махом у стаклу, чисте и – без икаквих графита. То је, наравно, последица и веома строге примене врло крутих и ригорозних правила када је чистоћа у питању: жваке су овде потпуно забрањене, бацање папира се кажњава са више стотина долара (сингапурских додуше – нешто мање вредних од америчких), а и казне за друге прекршаје су астрономске (вожња бицикла, рецимо, у делу у коме је то забрањено може коштати и 1.000 долара!). Саобраћај је интензиван, возе се различита и махом луксузна кола (наравно левом страном), улице су широке и – што даје посебну драж – препуне богатог тропског зеленила.

Ресторана има посвуда и то са најразличитијом храном, а посећени су веома много, јер је јако пуно младих који то себи очигледно могу да приуште. Сви ти млади су опет масовно наоружани најновијим моделима мобилних телефона које нештедимице и непрестано користе. Притом се не осећа никаква тензија нити агресивност коју човек може често да доживи када наиђе на групу младих у великим светским градовима. Укупно има се утисак комплетне опуштености, тоталне безбедности и реда који посвуда влада.

Моја шетња пала је непосредно пред Нову годину па је и украса по улицама било на све стране. Посебно је било лепо шеталиште поред реке. Нисам баш схватао како Сингапур као релативно мало острво може да има тако солидно велику реку. На најширем делу где се река претварала у мало језеро шеталиште је било посебно импресивно – понајвише због бројних ресторана из којих су позивали шетаче да уђу и пробају углавном морске специјалитете. У позадини језера налазиле су се огромне, високе и ноћу дивно осветљене пословне зграде које су силуети града давале једну нестварну димензију. Уз два моста у љубичастој и црвеној боји, и блештаво осветљен луксузни хотел „Фулертон” – све се то заједно доимало попут бескрајне игре светлости и боја.

Посетио сам икинеску четврт која је, баш као и свугде где постоји оваква заједница, жива попут мравињака. У неколико испреплетаних улица функционисала је ноћна пијаца на којој може да се нађе све што би човеку уопште могло да падне на памет. Од хране, одеће, накита, па до компјутера, фотоапарата и видео опреме све се ту нудило људима који су у том мравињаку шетали, куповали, јели и уопште доприносили хаотичности људске реке свуда унаоколо. У близини сам посетио и најстарији кинески храм у Сингапуру. Интересантна комбинација традиционалних зграда у његовој близини помешана са ултрамодерним здањима у позадини подсетило ме на то да је Сингапур колико год се само видела она његова сада доминантно модерна страна град и лука са дугом традицијом.

Боравак у „Швајцарској југоисточне Азије“, како често зову Сингапур,окончао сам посетом најпознатијој трговачкој улици овог града, познатом и популарном Орчард роуду. У њој сва велика светска модна имена имају своје експозитуре, велике и луксузне продавнице, те познате храмове глобализације. Улица је крцата људима и аутомобилима, али у тропском зеленилу посвуда то не делује онако ужурбано, нехумано и стресно како то изгледа на, рецимо, Јелисејским пољима или у лондонском Риџент стриту. У повратку сам наишао на девојку с неколико другарица која је носила велики ружичасти папир објављујући да се управо удаје. По традицији требало јој је бар 15 потписа – радо сам се и сам потписао желећи јој срећан и дуг брак.            

Опет ми је предстојала вожња метроом до Чанги аеродрома. Но сада сам већ све знао јако добро и питао сам се шта ми је уопште било компликовано у доласку. Гледао сам кроз прозор како промичу безбројне зграде, окружене сређеним парковима и богатим тропским растињем. И мада је небо било сиво, температура је била висока, у чему сам уживао знајући да ме чека повратак у хладну јануарску Европу са снегом и мразом. Нисам се много радовао томе.