Против даљинског саветовања

Криза наше кошарке почиње, иронијом судбине, после Светског првенства 2002, где смо пети пут постали прваци планете. Разлога има више, покушаћу да по мени укажем на оне најважније.

• Управо у Индијанаполису ФИБА доноси правило да играчи који напуне 18 година могу (али и не морају), да потпишу први професионални уговор са матичним клубом на четири године. То практично значи да наши клубови могу да изгубе играча већ у 18. години или ако желе обештећење (а тај новац им живот значи), већ у

21. Рани одлазак у великој мери, одређује и њихов каснији однос према репрезентацији.

• Неравноправан положај наших клубова у европским такмичењима, због чињенице да европски играчи у тим такмичењима играју као домаћи.

• Лоша финансијска ситуација у земљи, по природи ствари одражава се и у кошарци. Неретка је ситуација да је један врхунски играч из богатих европских клубова, плаћен као цео наш тим. Чињеница да, рецимо, Звезда и Партизан (да не говорим о другим клубовима) немају своје сале за тренинг, где би 24 часа талентована деца могла да тренирају и напредују, је невероватна.

• Лош систем такмичења, где свесно националну лигу стављамо иза регионалне (Јадранске лиге) и тиме не развијамо базу из које треба да нам долази квалитет. Он нам неће доћи из Марибора, Цеља, Широког,

Задра, Сплита, већ из Чачка, Краљева, Ниша, Лесковца, Ваљева, Суботице, Новог Сада. Да не буде забуне, нисам против Јадранске лиге, али у овој форми и са овим значајем за наше клубове, апсолутно јесам.

• Жеља појединих клубова да на брзину постигну успех, без праве дугорочне спортске визије, не ослањајући се пре свега на таленат и велики рад са младим играчима.

Решење:

• Обезбеђивањем правих услова за рад, не великим, али стабилним и сигурним финансирањем и политиком афирмације младих играча, покушати исте задржати бар до 24-те године у нашој кошарци.

• Под хитно преко Закона о спорту регулисати својинске односе у клубовима и преко њих начин финансирања клубова. До тог коначног решења у проблем финансирања мора да се укључи држава дајући део

материјалних средстава клубовима, поготову оним који играју европска такмичења.

• Променити систем такмичења и ставити на прво место професионалну националну лигу од 10 клубова, која ће се играти од почетка сезоне. Задржати и регионалну Јадранску, али њу играти у другој форми и другом термину, после домаћег шампионата. Направити и једну лигу за играче до 21 године, која би се играла као предигра званичним утакмицама у националној лиги, исти тимови – 2 x 15 минута, која би послужила за још већу афирмацију и напредак

младих играча.

• Водити интензивне преговоре са УЛЕБ-ом око проходности и броја места за наше клубове у УЛЕБ такмичењима.

• Јасно раздвојити Кошаркашки савез Србије и професионалну националну лигу, где ће КСС водити рачуна о репрезентативним селекцијама, а препустити клубовима такмичење у лиги.

Све ово треба да учине без сваке сумње компетентни и способни људи. Њих већ у КСС имамо, али свакако има простора за улазак нових. Надам се да ће кроз период формирања новог КСС они наћи место, под

условом да желе да раде и преузму одговорност. Саветовање из далека не признајем.

-------------------------------------------------------------------------

Прошла ера самоуправљања

– сматра Александар Остојић, дугогодишњи спортски новинар

Добра вест је да се свет променио у последњих пола века, и да се мења и даље. Лоша вест је што то овде мало ко схвата, или прихвата.

Апсолутно је немогуће озбиљно размишљати о кошарци у 21. веку са националним савезом на чијем челу су људи бирани од политичких партија, који обједињује клубове који су по важећем закону удружења

грађана и непрофитне организације. Самоуправљање је пропало, Берлински зид је пао, Босманов закон је све променио – ало, људи, да ли сте чули за то?

• Кошаркашки савез Србије треба да воде људи из кошарке који су се доказали као способни менаџери. Таквих има много, и није их тешко наћи у овако малој земљи.

• Кошаркашки савез треба да води бригу о репрезентацији, млађим категоријама и нижим новоима такмичења, и ту се његова организациона улога завршава.

• Клубови морају бити приватизовани, са власницима који имају своје име и презиме, и који послују по јасно одређеним законима чије спровођење контролишу државна министарства и службе.

• У клубовима већину капитала мора чинити новац од спортског спонзорства који је по закону ослобођен пореза. Само тако велике компаније имају интерес да улажу у спорт новац који би иначе дале држави кроз порез.

• Клубови Прве лиге морају бити организовани у предузеће које ће имати обједињен маркетинг, у коме ће свако плаћати за такмичење и у коме ће свако имати јасан материјални интерес да се такмичи. То предузеће мора бити члан Улеба. У нашој Првој лиги могу се равноправно такмичити и клубови из иностранства (Црна Гора, БиХ, Македонија, Хрватска, итд) који препознају свој материјални интерес у таквом систему такмичења.

• У циљу заштите сопствених интереса, нарочито после одлуке Фиба да млади играчи са напуњених 18 година могу уз одговарајуће обештећење да потпишу уговор са ким желе у Европи, наши клубови треба да имају добру координацију са државним службама. Резултат тога мора бити да млади талентовани играчи из иностранства (Црна Гора, БиХ, Хрватска, Македонија, Европа и шире) узимају српско држављанство и касније играју за нашу репрерзентацију. Држављанство и могућност играња за националну репрезентацију тре-

ба нудити и афирмисаним играчима из света, као што то раде све остале земље (САД - Олајџувон и Данкан, Русија - Холден...)

• Са домаћим кошаркашким звездама највиши државни функционери треба да имају отворену и сталну комуникацију. На пример, председник Србије или премијер морају непрестано објашњавати тим играчима да би њихови уговори били бар за једну нулу мањи да овде нису живели Небојша Поповић, Радомир Шапер, Аца Николић, Радивој Кораћ, Дражен Далипагић, Саша Ђорђевић и остали великани. Нашим

звездама-милионерима државни функционери којима се верује (ако још има таквих) треба да понуде "њу дил": да овде организују школе кошарке и да играју за националну репрезентацију, а да заузврат добију подршку државе приликом инвестирања новца у привредне садржаје у Србији.

Има тога још много тога, али и за ово захвалан сам редакцијама Политике и Спортског журнала. Кошарком сам се активно бавио од 1964. до 1974, а наредних 30 година радим као спортски новинар. Нико ме досад није питао како се може унапредити тај спорт код нас, као што нико није питао ни многе друге људе који имају много више знања од мене. Трудио сам се да ову јединствену прилику искористим максимално економично.