Кад је о демократији реч, ту нема дискусије

Порука господина историчара Радомира Ј. Поповића у полемичком тексту са Момчилом Ђорговићем, (“Политика” 22.јануар 2001.) извучена и у глосу –“Нека лекари лече, политичари владају, историчари изучавају прошлост” порука је и свим читаоцима без обзира на њихову професију или грађанску и интелектуалну радозналост, и право да слободно и јавно мисле. Дакле, драги читаоци и грађани, историја је онаква какву вам посвећени, рукоположени чувари истине казују, интерпретирају, то јест препричавају.

У сваком препричавању постоји, наравно,лична перцепција зависна од многих фактора, о чему је својевремено убедљиво сведочило симпатично литерарно дело „Стилске вежбе” Р. Кеноа. Али, у овој полемици није реч о препричавању историје, овде је реч о вредновању историјских личности и њиховог друштвеног понашања, као и о фалсификовању историје, сакривањем или лажним приказивањем.

Оно што обичном читаоцу свима доступне историјске литературе пада у очи јесте да су тумачења људи и догађаја из наше историје често на нивоу дечијих сликовница – једнострана, надувана, да жмуре на чињенице које се не уклапају у њихово виђење. Историја је у оваквим интерпретацијама као бајка из популарних стрипова, баш онаква како је на пример, приказано и крунисање Цара Душана кичицом мајстора Паје Јовановића.

Знатижељни грађани који читају и неку изворну, свима доступну историјску литературу имају право да професионалним историчарима поставе нека питања. Дешава се да лекари дају погрешне дијагнозе, да преписују погрешне лекове, да им пацијенти умиру, али не само због незнања или немара или умора, него и због неких конкретних интереса (на пример корупције), као што смо на личној кожи и главама стотина хиљада грађана осетили шта значи кад се политичарима препусти да владају, због тога ваљда можемо и историчарима да постављамо неугодна питања. Па нису они Црква којој је бесмислено постављати питање о постојању Бога!

Дакле, моја маленкост се усуђује да са позиције маргиналног пратиоца полемике приупита господу професоре и докторе због чега се они понашају непрофесионално и зашто као озбиљни научници, кад о нечему већ говоре, прећуткују опште позната места и историјске чињенице. Ево шта бих за ову прилику одабрао:

1.Кнежинска самоуправа је заиста носила демократски потенцијал, али у периоду после Свиштовског мира (1791) и повластица које су Срби добили од Порте. Буна против Дахија избила је управо због укидања тих повластица и права кнезова да сами прикупљају порезе. Никада више се тај ниво самоуправе кнежина није остварио. Карађорђе је преузео апсолутну личну цивилну и војну власт због чега је дошао у сукоб са осталим кнезовима који су то исто желели у својим кнежинама и нахијама. Под Милошем управо угушена је та самоуправа тако што је он за кнезове постављао себи лојалне присталице задужене за чување поретка и покорност властима.

2.О томе какав је лик био Карађорђе требало би узети у обзир и рецимо, чињенице о хајдуковању по Србији (после Свиштовског мира) кад су његове чете (и осталих арамбаша) долазиле са дружинама у села и наређивали што им је било воља (класика са волом на ражњу и гибаницом). Па кад су их једном приликом из ваљевског краја појурили момци кнеза Алексе Ненадовића (због наношења штете народу и беспосличења), Црни Ђорђе је чак озбиљно рањен из пушке у леву шаку (пише у протиним „Мемоарима“). Није дакле реч само о прекој нарави.

3.Кад Поповић за потребе полемике цитира Тому Вучића Перишића (иначе једног од најбогатијих народних душебрижника свога доба), са његовим чувеним говором о равноправности који је и дан данас образац популистичке демагогије и који се може чути са данашњих митингашких говорница, морао би да цитира још неку оцену о њему, например оне које је Слободан Јовановић изнео у „Портретима“ - о “примитивном сељачком анархизму”, на пример, или “Милош је био сељак творачке, а Вучић сељак рушилачке енергије”.

4.Кад то не чини Поповић, ево једног корисног цитата:

“Вучић је прототип нашег сељачког демагога, претеча народних посланика, као нпр. Ранко Тајсић, који су вечито подбуњивали народ против власти. Он већ има њихове две основне идеје: прво, да власт не треба поштовати, јер смо сви једнаки - и друго, да је најбоља она власт која нас најмање стаје, која најмање на име пореза узима. С таквим идејама буне су се могле дизати, али с таквим идејама није се могло управљати државом, и то није проста случајност да је у време револуције Вучић био диктатор, а у нормалним приликама пенсионер.” (Слободан Јовановић. “Портрети”, 1912)

5.Кад у нашој историји трага за републиканским и демократским коренима, зашто се Поповић не сети “Слова о слободи” Божидара Грујовића (Установљење … закона који је “господар и судија у вилајету” коме служе и владар и свештенство и војска, јесте услов слободе и мира, 1805) и зашто не говори о историјским и политичким разлозима да се то слово упорно крије од шире јавности, уместо да буде најважнија лекција у уџбеницима историје за све узрасте?

6.Зашто Радош Љушић, на пример, као врсни познавалац дела Димитрија Давидовића сматра за безначајну чињеницу и не даје јој простора у својој врло илустрованој књизи, да је нацрт грба Србије по Сретењском уставу (експонат музеја Другог српског устанка у Такову) без круне и белих двоглавих орлова, а са маслиновом граном и на подлози заставе триколора, симбола слободе у тадашњој Европи?

Афирмација Томе Вучића Перишића као претече демократије у Србији просто засмејава и асоцира ме на афоризме који гласе “Кад је демократија у питању, ту нема дискусије” и “Демократија, то сам ја!”. Али, на жалост, није смешно, то је опасно.

Мислим да је о нашој историји углавном написано сасвим довољно, али проблем је у томе што се не узимају у обзир све, а поготово не оне најбитније чињенице, а то се често чини из врло конкретних интереса и потреба. Историја није само препричавање које од уста до уста постаје мит по жељи приповедача. У историји треба тражити вредносне грешке које се вуку и које стално делују тако што не дозвољавају да данас друштво функционише како треба. Ти скривени кварови или погрешни кодови, постали су системски, па је деконструкција наше историјске приче неопходна да би се ти кварни делови заменили.

Кад господа историчари данас траже упориште за демократију и републиканизам у Томи Вучићу, а ћуте о Божи Грујовићу, Димитрију Давидовићу, Јеврему Грујићу, Миловану Јанковићу, Живојину Жујовићу, Светозару Марковићу, Милутину Гарашанину, Стојану Новаковићу, Милану Пироћанцу...и многим другима, онда се заиста ради о различитим концептима историјске науке. Ако не узимају у обзир и остале друштвене науке, не другују са истином и етиком, онда они служе данашњим Томама Вучићима (и Илићима) који псују и шутирају новинаре, јер им се мешају у посао, а и постављају неугодна питања.

Драган Стојковић

Аутор је новинар