Спектакли у служби велике лажи

Када сам пре неко вече на премијери филма Cinema Komunisto пришао свом реду, открио сам да ћу пројекцију провести поред једног уваженог седокосог господина. Ништа то не би било толико необично, да тај господин није био нико други до продекан, а мало касније и декан, Филмске академије из давних раних седамдесетих година, који је лично водио харангу против Живојина Павловића, Александра Петровића као и њихових студената који су били оптужени за црнофилмаштво (читај – мишљење својом главом и ауторски изазов режиму Ј. Б. Тита).

И док је он некако ноншалантно ту седео и гледао филм, био сам убеђен да су се Саша, Жика, Кокан Ракоњац и све што је шездесетих и седамдесетих година било лепо, поштено и креативно у нашем филму, превртали у гробу. А ту већ прелазимо на филм који је пред нама, што је и битно у овом случају.

Пројекције друга Леке

Мила Турајлић је без сумње вредно радила на свом филму. И заслужује сваку похвалу за то, јер вредан рад на овим просторима треба охрабривати. Филм је лепо испричан, урађен са пуно респекта према људима који се у њему појављују, а понекад је и смешан. То што је њен филм, без обзира на суптилну дистанцу коју се она трудила да постигне, завршио као ненамерна, или можда полунамерна апологија за медиокритетство, идолопоклонство,полтронство два удбаша, једног припадника специјалних јединица, једног нарцисистичког тиранина и једног чудног лика... оно је што заслужује нашу пажњу.

Ваш критичар баш почиње своју критику цитирајући тог великана нашег филма. И то о поштењу! Четиристо милиона тадашњих динара које је потрошено на филм о Титовом херојском рањавању представља негде око 30 милиона долара у то време. Вероватно је неко у Холивуду заиста завидео „Авали“ на тој лови. Али ту негде се та завист и завршавала. Јер док је Холивуд увек зависио од талената, промовисао их и паре трошио на таленат, ова „Авала филм“, каква нам је синоћ приказана, промовисала је медиокритетство и најциничније полтронство: упоредите само ко су биле звезде и филмови тог периода тамо и овде: Пекинпо, Артур Пен, Питер Богданович, Копола тамо а код нас Булајић, Делић... тамо „Бони и Клајд“, „Дивља хорда“, „Последња биоскопска представа“, „Кум“, а код нас „Битка на Неретви“ и „Сутјеска“, а да не говоримо о „Дугим бродовима“, „Марку Полу“ и њиховим тзв. ауторима. А то што је свака девиза која је могла бити зарађена на тим копродукцијама спискана на две велике лажи, филмовима „Неретви“ и „Сутјесци“, води нас већ на паралелну радњу филма Миле Турајлић, а то је Тито и Југославија.

(/slika2)Госпођа Турајлић нигде не спомиње сада већ ноторну историјску чињеницу да се „Битка на Неретви” одиграва за време примирја и интензивних, тајних преговора о сарадњи између Титових високих емисара и Хитлерових представника у Сарајеву и Загребу. Филм  о бици за рањенике требало је да скине љагу са Тита и његових партизана и дефинитивно запечати мит о бескомпромисним партизанима и колаборационистима – четницима. Филм у служби велике лажи. Нешто слично је и са „Сутјеском“– још једна бежанија коју је Тито срећно преживео. Нема говора да су снимци Тита и Јованке са снимања тог филма изванредан материјал и свака част ономе ко је то пронашао. Као и снимци првог брачног пара СФРЈ са све четири увис како гледају филмове на великом платну у својој дневној соби. Док је ово друго нешто због чега Мила Турајлић заслужује сваку похвалу, оно прво је нешто што аутору документарног филма не би смело да промакне.

И такође, надам се да ћете се сложити, нема ничега симпатичног у томе што филмски ствараоци морају да цвокоћу пред Титовим кинооператером, иначе некритичним Титовим обожаваоцем, да би знали да ли ће их појести мрак или не. „А како сте се ви осећали, господине Леко, када сте неком саопштавали да је његовој каријери дошао крај?” – питање је, за које само можемо жалити да није постављено сада већ покојном Леки, кинооператеру, бившем гардисти ЈНА.

Синема есперанто

Људи које нам Cinema Komunisto представља као наше Самјуеле Голдвине и Ирвинге Талберге, и цинични полтрони који изигравају С.Б. де Мила и Џона Форда су на неки начин иста прича. Док Cinema Komunisto глорификује њихове велике продукције и копродукције, сетимо се само филмова о којима не говори: „Три“ Саше Петровића (такође у продукцији „Авале“), па „Буђења пацова“, „Заседе“ и Павловићевих словеначких филмова, па комплетног дела Макавејева, Браце Слијепчевића и, дозволите ми, „Пластичног Исуса“ Лазе Стојановића. То су били наши Милоши Формани, Јиржи Менцели и Ивани Пасери (чешки аутори из тог периода, изразито слободарског и субверзивног филмског израза). То су били аутори чија дела и данас живе и којих се не морамо стидети. Храброст, како уметничка тако и политичка, као и антиестаблишментски поглед на свет ових других наспрам полтронства, опортунизма и лажи оних првих. То су били филмови који су постојали упркос Титу, Станету Доланцу, комунистима и тадашњем „мејнстриму”. Бојим се да се то из филма Cinema Komunisto не види.

Славна, давна времена у нашем филму не смеју бити запамћена од стране наших младих генерација преко тадашњих директора „Авале“, трагикомичних копродукција, „Неретве”, „Сутјеске” и најпопуларнијег српског глумца у Кини. Ми, који смо били живи сведоци тог времена и борбе за уметничку слободу и политичко поштење у филму, коју садашње генерације филмских аутора у потпуности уживају и спроводе у својим филмовима, можемо само да вас подсетимо да за ту данашњу слободу и разноликост израза нису заслужни ни Тито ни Јованка. Нити директори „Авале” из оног времена нити разне поштењачине које ваш критичар цитира. Слободно могу да тврдим да Cinema Komunisto Миле Турајлић не би прошао цензуру те братије, чак верујем да никада не би био ни направљен. Слободно питајте уваженог цензора црног филма и црнофилмаштва који ми је, нехотице, правио друштво на синоћној пројекцији. Да ли је био задовољан видевши да нема ни помена људи које је он прогонио?

И на крају, дозволите ми да упитам на којем је то језику наслов Cinema Komunisto? Претпостављам да то значи „Комунистички филм” на есперанту, или не...? Да је филму стварно дат наслов „Комунистички филм” то би нас можда одвело ка једном директнијем гледању на ствар. Јер где су комунисти и њихова визура, ту су и четници и њихов угао, где су чланови партије, ту су и они који то никад нису били, а то је већ један комплекснији и рекао бих поштенији приступ филму и прошлости, који пре неко вече нисмо видели.

Миодраг Ћертић

Аутор је филмски редитељ