Мубарак прећутао „дан одласка”

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Дан молитве, дан беса или дан одласка?

Позиви мујезина на велику подневну молитву и проповед су овог петка у „граду хиљаду минарета” имали неку сасвим нову снагу.

Египћани су Хоснија Мубарака три деценије беспоговорно слушали, али стотине хиљада људи окупљених на каирском Тахриру – муслимани, хришћани, секуларни, незапослена младост, разочарана средња класа, либерални интелектуалци, хоџе и брадати исламисти, девојке под хиџабима и никабима и оне у затегнутим фармеркама – сви они од председника очекују да каже само једно: одлазим.

Председник одговара да не иде. Преживео је први петак од почетка револта 25. јануара. Преживео је „марш милиона” у уторак. Волео бих да знам шта мисли посматрајући сцене „дана одласка”.

Признаје да је после 62 године у служби државе и три деценије на власти уморан, да му је „доста”, али тврди да би његово повлачење у овом тренуту учинило да земља „потоне у хаос”. Попут оца који је уверен да зна много више од своје заблуделе деце.

„Одлази, одлази”. „Доле, доле Хосни Мубарак”, узвраћа разнолика маса.

Да ли је ова непрегледна маса људи коју гледам довољна критична маса да 82-годишњег председника натера да се повуче? Да Египат спасе од нових убијања, разарања, безвлашћа и економске штете која се процењује на 300 милиона долара дневно?

Или ће он то морати да учини под комбинованим притиском: доскорашњи велики савезници са Запада поручују му да им својим инсистирањем да остане до нових председничких избора у септембру ствара нерешиве проблеме.

Не би ме изненадило да коначно попусти, да се ускоро обрати нацији и да саопшти да одлази, чиме би се активирао сценарио по коме би била формирана прелазна влада којом би, уз подршку армије, управљао новопостављени потпредседник Омар Сулејман.

Армија је поновила да неће користити силу, а премијер Ахмед Шафик потврдио је да ни Министарство унутрашњих послова неће ометати мирне маршеве.

Војска је поставила контролне пунктове и бодљикаву жицу на неким местима и тако потпуно окружила Тахрир и прилазе Тргу ослобођења како би спречила да се понови „крвава среда” када је у сукобу Мубаракових противника и симпатизера погинуло најмање 13 а рањено 1.200 особа.

У очитом покушају да покаже да улица није потпуно потиснула државу, на Тахриру се појавио и министар одбране, маршал Мохамед Хусеин Тантави, како би војнике охрабрио да чувају ред и безбедност земље.

Влада такође шаље сличан сигнал који би требало да умири милионе који траже политичке, економске и социјалне реформе, којима је доста политичке репресије, рецесије и сиромаштва, непоштовања демократских слобода и људских права.

Државни тужилац је и четвртом бившем високом функционеру, министру трговине и индустрије Рашиду Мохамеду Рашиду наложио да не напушта земљу замрзавајући његове банковне рачуне.

И док су поборници промена почели да се окупљају од јутра, посебно после подневне молитве петком – муслиманским даном одмора – Мубаракови лојалисти, који су имали свој дан оданости, појавили су се тек касније покушавајући да пробију безбедносни кордон који је поставила војска.

До кратког директног сукоба око 300 Мубаракових присталица и поборника реформи дошло је у близини трга Талат Харб, али обрачун је брзо заустављен.

Готово истовремено, као доказ да после разних уступака понуђених у последња два дана режим покушава да спасе оно што се спасти може, државна телевизија је – досад незабележено – једном од активиста протеста омогућила да јавно позове људе да не напуштају Тахрир обећавајући да ће кампања трајати до Мубараковог пада.

„Ово је дан у коме је лепо бити Египћанин”, одушевљено ми каже колега Ахмед Амр подсећајући да су многи новинари државних медија поднели оставке одбијајући да по диктату извештавају о највећој манифестацији незадовољства у савременој историји земље.

Упркос Мубараковој изјави америчкој телевизији да је уморан од власти, упркос потпредседнику који опозицији нуди дијалог, упркос обећању премијера да ће се истражити ко је одговоран за крвопролиће, упркос одлуци државног тужиоца да бившим министрима и утицајним бизнисменима забрани излазак из земље и замрзне им рачуне – све то није довољно.

Мубарак мора да иде. У реду, питам на излазу са моста Каср ел Нил др Махмуда Амра. Да ли су ови људи репрезентативни узорак 80 милиона Египћана? Шта је са ћутљивом масом?

„Демонстранти су само први изразили незадовољство које деле сви. Важно је да је дефинитивно разбијена психолошка баријера страха. Ако кажем да и у селу из кога потичем, 200 километара јужно од Каира, данас демонстрирају, онда је то одговор те ћутљиве масе.”

Армија на улазу на мост који води ка Тахриру проверава личне карте и претреса. Људи уредно стоје у реду. За 10 египатских фунти (120 динара), барем је то цена за странца, продају се националне заставе којима су многи огрнути. Бизнис цвета.

У ишчекивању онога што је Мубарак назвао „мирном транзицијом власти”, већ је почела борба за неке будуће позиције. Демонстрантима се раније придружио могући реформаторски кандидат за будућег председника Мохамед ел Барадеј, доскорашњи шеф Агенције УН за атомску енергију. У петак је то учинио још један кандидат – Амр Муса, генерални секретар Арапске лиге и бивши шеф египатске дипломатије.

Дан је почео лоше. У улици Хасан Сабри кварта Замалек отишао сам до џамије Мохаб са идејом да се после подневне молитве и проповеди придружим онима који ће кренути ка Тахриру. Држао сам блок у руци.

„Идите одмах”, љутито ми се на енглеском обратио средовечни мушкарац тек што је скинуо ципеле. „У супротном ћу на свом језику позвати људе. Бићете у невољи. Не знам одакле долазите, али ми смо због таквих као ви у невољи. Јала! Идите!”

Одустао сам од намере да му на свом скромном арапском било шта објашњавам. Страни новинари постали су непопуларни откако је потпредседник Сулејман оптужио стране медије, сателитске телевизије тачније, да се уплићу у садашње догађаје.

Дан се ипак завршио лепим гестом. Напуштао сам Тахрир када ми је пришао господин који се са супругом и ћерком упутио у гротло онога што називају највећим унутрашњим потресом Египта од побуне против британске колонијалне власти давне 1919. године.

„Узмите, нека то буде мали сувенир”, пружио ми је паковање „халс” бомбона.

Два Египта. Два моста којима прелазе Нил да би показали своју огорченост, односно приврженост човеку који је од 1981. одређивао њихову судбину. Два геста која наговештавају да ли ће се, или неће, странци враћати у земљу фараона.