Дигитални револуционари мењају арапски свет

Игра мачке и миша између демонстраната и влада на Блиском истоку и у Северној Африци не одвија се само на улицама и трговима у Каиру.

Млади дигитални револуционари користе друштвене мреже да поделе своја искуства и инспиришу потенцијалне активисте широм региона - тзв. „ослободилачка технологија”.

Притом, не треба заборавити важну чињеницу да се читав регион суочава са растућом стопом незапослености и огромним демографским променама, због којих је велика већина становништва млађа од 35 година.

Зато су неки режими, укључујући египатски, ограничили приступ Интернету и мобилним телефонима када су схватили да се глас протеста далеко чује захваљујући друштевној мрежи и Интернету.

Када су видели каква је судбина задесила египатског председника Хоснија Мубарака и председника Туниса Зина ел Абидина Бен Алија, неки лидери у региону, који су раније били против реформи, сада тргују уступцима и цењкају се као да су на неком арапском базару.

Способност обичних арапских грађана да изазову такву врсту промене довела је до стварања потпуно нове свести да је могуће мењати свет и ниво солидарности што је многе изненадило.

И зато, иако се ехо догађаја у Египту пролама кроз читав регион, неки стручњаци упозоравају да би било погрешно примењивати „теорију домино ефекта” и претпоставити да ће режими у арапским државама наставити да падају.

Како је јавила америчка телевизија Си-Ен-Ен(ЦНН), Емил Хокајем из Међународног института за стратешка истраживања каже да су Тунис, Египат и Јемен званично републике, где су се лидери смењивали довођењем сопствене деце на власт, изазвајући бес и незадовољство становништва које је лишено свих привилегија.

Монархије, попут оних у Мароку, Јордану и Саудијској Арабији, и даље имају снажне племенске везе и одређени степен легитимитета, због чега постоји мања вероватноћа да у тим земљама избију побуне.

Међутим, аутор књиге „Како управљати светом” Параг Кана каже да „домино” ефекат можда не би била лоша ствар.

„Замењивање аутократије демократијом и идеологије прагматизмом представљало би огроман корак напред за велики део арапског света. Зато треба да поздравимо освит новог доба. Ово је нека врста свежег, младог, секуларног арабизма који би Запад требало да подржи и ослободи Арапе из загрљаја аутократа и теократа”, сматра Кана.