Поплава планета, Земље ниоткуда

Када ће Земља изгубити своје јединствено место у космосу?

Најновија „поплава планета” накратко је то наговестила. За само неколико месеци (од 12. маја до 17. септембра 2009) свемирски телескоп „Кеплер” (у славу немачког астронома Јохана Кеплера) снимио је 1.235 могућих егзопланета (изван Сунчеве породице), што је НАСА прекјуче објавила.

Два и по пута више од свих досадашњих трагања у протеклих 15 година (укупно 519). А на разврставање – јесу ли то или нису – чека, нећете веровати, готово 12.000!

Друга Земља још није пронађена, јер јој ниједна није сродна, нити је сличне величине. Али до када?

Најпотпунији одговор пружиће нам, како се очекује, овај планетоловац без премца који је одаслат у свемир у потрази за земљоликим световима. До краја 2012. године (колико би требало да потраје осматрање) или, можда, раније сазнаћемо да ли ћемо и убудуће уживати у свакодневној непоновљивости боравка на нашој плаво-зеленој планети.

Загонетно сабијање

Управо обелодањени подаци високо су подигли летвицу очекивања: чак 54 новооткривене изгледају, на први поглед, погодне за настањивање, заједно с необичном свитом од шест (од тога пет збијених на малом растојању од матичне звезде – Kepler-11).

Потоње су увелико заголицале астрономску знатижељу, зато што су се начичкале на истој раздаљини на којој су Меркур и Венера од Сунца. А крупније су и топлије од све четири стеновите из Сунчеве планетарне дружине и знатно се брже окрећу око своје звезде.

Крупноћом више подсећају на Нептун, једног од четири гасовита дива (уз Јупитер, Сатурн и Уран) који облећу путањама иза Марсове, с густом атмосфером од водоника и хелијума каквом је обмотан Уран.

Није јасно зашто су се толико прибиле уз матичну звезду и згурале једна поред друге. А где се оне, у ствари, налазе?

Размештене су у два сазвежђа у нашој галаксији, Лабуду и Лири, од нас далеко 2000 светлосних година. (Светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је око 9,6 хиљада милијарди километара.) Пожелите ли да ма коју посетите, требало би да јездите космосом 2000 година у једном смеру, и то јурећи брзином светлости која је – према владајућим законима физике – за нас још недостижна!

Хоће ли најновије откриће олакшати астрофизичарима да разумеју постанак планета – где и како?

Сијалица пред кућом

Научници дуго расправљају на којој се удаљености од матичне звезде, из пљоснатог диска првобитног (примордијалног) гаса и прашине, уобличују џиновске гасовите. Једна претпоставка наговешћује да настају далеко – отприлике тамо где су сада Јупитер и Сатурн – и да се с протеком времена приближавају, друга указује да се образују (и остају) ту где јесу.

Свемирски телескоп „Кеплер”, чија маса износи 1.039 килограма, верно прати Земљин „космички траг” око Сунца, да му она не би заклањала поглед (фотометар). Усмерен је ка сазвежђу Лабуда, Лире и Змаја у Млечном путу, у парченце неба са око 156.000 звезда, да осматра галактичко подручје за које се претпоставља да је настањиво. Како опажа толико далеке светове?

Опремљен је највећом камером (неколико обједињених) која је икада послата, чија моћ разлагања (резолуција) достиже 95 мегапиксела, која открива и најмању промену сјаја звезде испред које повремено прође неко небеско тело (за планету Земљине величине то износи 0,01 одсто).

Из своје путање може да сними да ли је човек у неком малом граду на нашој планети угасио сијалицу на улазу у своју кућу!

То је први подухват (вредност 600 милиона долара) који је у стању да пронађе другу Земљу, планету која кружи око звезде као што је Сунце у настањивом појасу, с температуром подесном (од 18 до 93 Целзијусова степена) да вода тече њеном површином.

Станко Стојиљковић