Јасан приоритет…

Први пут у новијој историји, шеф дипломатије Србије није на превеликим искушењима, чак би се могло рећи и да му је смањен обим послова, којих му је донедавно било и „преко главе”. Бар се мени тако чини.

Јер, најзад имамо јасан приоритет у односима са светом – учлањење у Европску унију, а за остваривање тог циља знатно су више надлежни актери наше унутрашње него спољне политике. Извесно је да морамо битно да се мењамо изнутра да бисмо за континенталну заједницу постали прихватљиви онолико колико је она пожељна за нас.

У таквој фази редефинисања националног уз помоћ интернационалног идентитета, наша спољна политика још је местимично недоречена. Не постоји, тврде зналци, ни њена целовита, јавности доступна стратегија, због чега се повремено упада у противречности које збуњују и грађане и спољне партнере.

Стога бих предложио могућну листу приоритета спољне политике, у складу с новим околностима, подразумевајући класичне ангажмане у УН, ММФ, Светској банци и другим глобалним организацијама:

1. покретање широке расправе о реалном месту – нас у свету и света у нама;

2. аргументовано указивање да спољна политика није елитна ексклузива, већ да нам непосредно утиче на животе;

3. доказивање да испуњавање услова ЕУ, у многоме одговара нашим непосредним потребама – успостављању владавине закона, јачању права грађана, борби против корупције и организованог криминала…

4. предочавање да у ЕУ не можемо без решеног косовског питања и комплетирања сарадње с Хашким трибуналом;

5. рационално постављање у све сложенијим међународним економским и безбедносним, често међусобно повезаним, (не)приликама;

6. унапређење поверења и разумевања са суседима;

7. развијање односа са свим земљама, нарочито великим силама, без оспоравања приоритетног европског курса;

8. учвршћивање професионалних критеријума за обављање спољних послова;

9. усавршавање јавне дипломатије, поготову укључивањем истакнутих уметника, научника, спортиста;

10. побољшавање сарадње с дијаспором, поготову у Европи;

11. уклањање неоправданих „резервисаности” у контактима с медијима.

Чују се, наравно, и приговори „фаворизовању европских интеграција, иако посрћу, као да не постоје друге могућности”. Постоје, али нису реалније: нико нам изван ЕУ, бар не јавно, не предлаже обједињавања, док унутар земље, од недавно постоји већинска подршка – како анкетираних грађана тако и странака – уласку у ЕУ.

Стратешке невоље које опстају, настале су у време кад је политика Београда била супротна садашњем курсу. Заснованом, уз остало: и на еколошком принципу да се живи у складу са околином (свуда око нас су, чак у двоструком слоју, чланице ЕУ или претенденти за такав статус) и на опредељењу већине оних наших људи који су се отиснули у потрагу за бољим животом.