Хуово складно друштво

Централни комитет Комунистичке партије Кине усвојио је, после четвородневног заседања иза затворених врата, смернице о изградњи "складног социјалистичког друштва" до 2020. године, критички оценивши негативне последице економске реформе, први пут откад је она покренута пре више од четврт века.
Изградња "складног друштва", која пре асоцира на конфучијанско, него на маовско наслеђе, главна је идеолошка доктрина генералног секретара Партије Ху Ђинтаоа. Идеја је била лансирана на 16. конгресу КП Кине пре четири године. Потом је упадљиво популарисана на пленуму ЦК 2002, а сада је прихваћена као дугорочна партијска смерница. Хуова доктрина је заправо идејнополитичка подлога за тумачење бурног, а трауматичног, реформског преображаја сељачке Кине – земље уравниловке и непрекидне класне борбе – у савремену државу са јаком индустријом и растућом средњом класом.

Ху Ђинтао је својевремено дефинисао "складно социјалистичко друштво" као "демократско друштво засновано на владавини права, једнакости и социјалној правди, као поштено и саосећајно, крепко и сређено друштво, у коме човек живи у складу са природом". (Ова последња одлика, која највише асоцира на конфучијанство, треба превасходно да одрази бригу друштва за очување животне средине, јер је брза индустријализација Кине доста разорно деловала на човекову околину.)

Нагомилане противуречности

У одређивању смерница за изградњу бољег и племенитијег друштва, ЦК КП Кине се највише бавио (како произилази из саопштења бременитог идеолошким фразама и понављањима, што много не потврђује обећање о транспарентности партијског рада) неповољним економским и социјалним последицама реформе у, колико смо успели да избројимо, најмање девет области, крцатих "проблемима и противуречностима".

То су: увећане економске и социјалне разлике између богатих и сиромашних становника, као и између приобалног, реформом највише захваћеног, појаса и дубљег унутрашњег залеђа; корупција; недовољна заштита слојева које је реформа најтеже погодила, као што су стотине милиона пауперизованих сељака и десетине милиона старих и изнемоглих радника из неликвидних државних предузећа; пораст незапослености, посебно међу младима; слаба социјална и здравствена заштита, особито на селу; неуспех реформе у образовању, особито на селу; слаба заштита животне средине; заостајање у низу научних дисциплина; и, најзад, слаб систем управљања и на националном и на локалним нивоима.

Међу политичким смерницама углавном нема новина. Тежи се демократији и владавини права, али се суштина "социјализма са кинеским одликама" не мења. Нема наговештаја о израженијем политичком плурализму, а још мање о непосредним слободним изборима и вишестраначком парламентаризму – да поменемо неке од категорија по којима се најчешће вреднују демократски домети. КП Кине задржава руководећу улогу и у друштву и на власти, а свој рад темељи на демократском централизму. Али, тежиће широј унутарпартијској демократији и већој отворености према друштву.

Списак предочених задатака за изградњу складнијег друштва – сличан пројекцији лепих жеља и нада – кинеска штампа је ових дана, пре и у току пленума ЦК, пратила текстовима о размерама тешкоћа са којима ће се земља суочавати у даљем току реформе.

Како су комунисти опстали

Проблеми о којима је Централни комитет расправљао нису карактеристични само за Кину, него су типични и за друге земље у развоју, сматрају стручњаци из Кинеске академије друштвених наука. По њима, најконфликтнија су она друштва у којима је национални доходак по становнику између хиљаду и три хиљаде долара. У Кини је прошле године национални доходак по глави износио 1.714 долара.

Међутим, десет одсто најбогатијих Кинеза располаже са 45 одсто националног богатства у градовима, градови живе три пута боље него села, разлика између првих десет процената богатих и првих десет процената сиромашних јесте осам према један, а између развијених и неразвијених регија чак десет према један. Према истраживању Нанкиншког универзитета, кинески градови су, због увећаних разлика, "на ивици нових социјалних немира".

Занимљиве су, у овим запажањима, и оцене – досад веома ретке у јавности – о једном кључном историјском, идеолошком и политичком питању 20. века: како и зашто су комунисти у Кини ипак успели, упркос социјалним превирањима, да сачувају власт, а комунисти у бившем Совјетском Савезу и источној Европи нису.

Осврћући се на изјаву Ху Ђинтаоа о неопходности изградње система социјалне правде, заснованог на "једнаким правима, једнаким шансама, фер правилима и фер дистрибуцији", професор Хуанг Цонгљанг са Пекиншког универзитета каже: "КП Кине ће учврстити основу управљања ослањањем на социјалну правду. Комунистичке партије у Совјетском Савезу и земљама источне Европе су изгубиле власт зато што су се одвојиле од маса, што су следиле крута правила, што су одбијале да прихвате промене, што су порицале противуречности и што су нарушавале законе развоја. КП Кине треба из тога да извуче лекцију и да не понови њихове грешке."

Пошто су поменуте туђе грешке доста уопштене – да могу да узличе и на неке досадашње грешке КП Кине – чини нам се да професор није све рекао. Ношена визионарством Денг Сјаопинга, Кина је прва од некадашњих земаља државног социјализма смело кренула од планске ка тржишној привреди. Тако је ослободила свој огромни потенцијал. А по једном од простих физичких закона, маса пута убрзање јесте сила – уз сву болну страну реформе.