Ислам и демократија

Врховни верски вођа Ирана, ајатолах Али Хамнеи, изјавио је „да су најновији догађаји у арапским земљама последица исламског буђења и наставак иранске револуције из 1979. године”. Сигурно је да владајуће политичке елите у арапском свету неће бити баш најсрећније због те изјаве из Техерана, али питање јесу ли ислам и демократија компатибилни јесте спорно питање за многе на Западу. Односно, могу ли заједно исламско друштво и секуларна држава?

У Ирану су верске вође током година успеле да теократску државу направе мање рестриктивном. Изван Ирана политички ислам одавно је изгубио кохезивну, катаклизмичну енергију, какву је Запад открио у годинама после иранске револуције 1979. Али концепт „исламског тероризма” још увек леди крв у жилама свима на Западу, а сада све више и свима у Русији. Хришћани у исламским државама боје се увођења шеријата, док већина арапских земаља одбија да политичком исламу изда и било какав политички легитимитет.

Карта на коју сада игра председник Египта Хосни Мубарак управо је тај страх Запада од политичког ислама, у Египту конкретно то су Муслиманска браћа. Наиме, секуларисти се боје и верују да када би се једном исламистички политичари домогли власти, не би је никада више никоме другом препустили. Сами исламисти потхрањују тај страх када проповедају да моћ долази од Бога, да су вера и држава једно, а њихово раздвајање секуларно застрањивање. Но, без обзира на све још увек је прерано закључивати да је ирански пробни случај доказао да су демократија и политички ислам неспојиви.

Наравно, исламски свет не врви од примера демократских начина владања. Но, вера је ту ретко кривац, пре су то сурове аутократе, корумпирани феудални системи, бахате армије са привилегованим статусом официра, или било која комбинација претходно наведеног. Не гледајући Индонезију као највећу муслиманску земљу, а која је прошла кроз крваву транзицију и где се армија побринула да исламска традиција буде толерантна, Пакистан који је као држава специјално и направљен за муслимане, а који сада има велике проблеме, али не због вере, и Турску где је је армија мало потиснута са сцене због исламиста блажег усмерења, целокупна слика исламског света поприма мрачније тонове када дођемо до Арапа. Јер, већина арапских владара, било да су краљеви или председници, не владају баш превише демократски. Краљеви краљују доживотно, а председници у непрекидним мандатима овереним на глатко добијеним изборима. И тако то по тридесетак година. Уз нешто кеша и више лажирања. Ту је вера углавном невина, јер су политички марифетлуци ствар поднебља, традиције и културе.

Чак и у Саудијској Арабији, где важе сурови исламски закони, није исламска максима та која блокира чак и привид демократије, већ владајућа феудална породица. У Сирији се власт преноси са оца на сина, У Египту је Мубарак својевремено својим исламистима поштедео живот, да би затим годинама морао да се бори с наоружаним огранком тог покрета, а сада му они могу доћи главе. Алжирска војска је, својевремено, збацила исламисте с власти, али то је довело до унутрашњег сукоба који траје већ 18 година. У Судану је још пре десет година тврдокорна исламистичка влада у верски подељеној земљи продубила ионако суров и дуг грађански рат, а у Авганистану су пре 2001. године талибани наметнули такав примитивни облик ислама да су шокирали чак и Иранце.

Много је младих из исламских држава који мисле да их западна цивилизација једноставно одбацује и да је једино место где могу да нађу свој мир, заправо, вера. Неки кажу да је ислам заменио марксизам у улози идеологије незадовољства. Јер, када је левица доживела пропаст, исламисти су ускочили и попунили празнину. Ту су и фрустрације арапске омладине због укупне неперспективе, трагови ратова који су доживљени као окупација арапских и исламских простора од Ирака до Авганистана, сукоби интегралиста и модерниста, екстремиста и умерењака, што је све довело до тога да бунтовни дух политичког ислама изнедри схватање да прогресивни покрети треба да се повежу са религијом и да је следе.

Ароганција са којом је Запад водио ратове у арапском свету, тај тријумфализам на западним телевизијским станицама већина Арапа доживела је као крсташки поход. Хосни Мубарака већина Египћана доживљава као блиског америчког савезника који је 1991. послао у рат против Ирака две дивизије египатске војске. Арапи против Арапа.

Јесте да је у питању хлеб и посао, али у демократији има и других садржаја.