Преговори власти и опозиције

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Обазриво отварајући шансу политичком излазу из најозбиљније кризе режима у три деценије, најутицајнија опозициона снага у Египту прихватила је у недељу да седне за сто с потпредседником Омаром Сулејманом како би утврдили у којој је мери власт спремна да прихвати захтеве оних који већ 13 дана траже оставку председника Хоснија Мубарака.

У историјском дијалогу, сем представника Икван муслимин, Муслиманске браће – дуже од пола века забрањене али толерисане странке – учествовала је још либерална партија Вафд, левичарски Тагаму и чланови комитета група младих који и даље не напуштају каирски трг Тахрир.

Неке странке одбиле супреговоре док Мубарак не оде с власти.

Иако је портпарол Владе Магди Ради изјавио да је постигнут договор о формирању комисије „како би се проучиле и предложиле уставне промене и неопходни законски амандмани до прве недеље марта” – у којој би учествовало судство и известан број политичара – представници Муслиманске браће и даље сумњају у добру вољу власти.

Опозиција као и демонстранти и даље захтевају да се 82-годишњи Мубарак одмах повуче.

Опозиција такође захтева слободу штампе, ослобађање ухапшених током антивладиних протеста и укидање закона о ванредном стању које је у Египту на снази од убиства председника Анвара ел-Садата 1981, када је Мубарак преузео власт.

Војска, без чије подршке нема решења, појачала је у међувремену притисак на демонстранте да се повуку с Тахрира на коме су противници Мубаракове власти – у мањем броју него протеклих дана – одржали комеморацију за око 300 жртава незапамћених нереда у новијој историји земље.

„Боже благослови мртве“, узвикивао је свештеник хришћанских Копта који чине десетину од 80 милиона Египћана. Држећи у руци Куран, муслимански шеик је у знак солидарности понављао: „Ми смо једна рука“.

Ништа још није готово јер чврсто језгро демонстраната и опозиције не одустају од захтева да се Мубарак одмах повуче. Уколико се то не догоди, упозорава Мохамед ел-Барадеј, гласноговорник опозиције, могло би да дође до појачавања протеста.

„Не бих волео да видим да се ова прелепа мирна револуција претвори у крваву револуцију“, каже Барадеј.

Није готово, али знаци смиривања у највећем граду арапског света су ту. Дуги редови пред отвореним банкама, искључени монитори по чајџиницама и кафеима који су до јуче нон стоп пратили драму.

Уз такав обрт одустао сам од одласка на Трг Тахрир и репортерске разговоре с демонстрантима заменио оним што се зове аналитичком салонском дебатом.

Напукле гласове незадовољника с Тахрира, у луксузном стану, заменио је сервилан глас Мартина, хришћанина с југа Судана, који тихо пита да ли сам за црвени или црни „Џони Вокер“.

Разнолика коалиција коју готово две недеље окупља жеља да Мубараку види леђа, сведена је на домаћицу, Египћанку аристократског порекла, њену такође богату пријатељицу која је у бизнису текстила, професора Америчког универзитета у Каиру и дипломату који би, као и сви, желео да протумачи драматичне догађаје донедавно стабилног средишта арапског света.

Мубарак по свему судећи остаје. Амерички емисар Френк Визнер потврдио је да председник остаје до избора у септембру, када ће се повући као што је сам раније најавио.

Домаћица: – То је питање части, не само његове већ и армије коју представља. Одолео је притиску улице па и Запада. Сачувао је достојанство и показао да је Египат велика земља с којом не може тек тако да се игра.

Мубарак мора да остане да би сачувао заједништво земље. Ми смо чудан народ. Они који су се тукли на Тахриру су и једни и други Египћани. То не сме да се понови. Само он то може да спречи док се ситуација не стабилизује. Заборавите оне који га пред страним ТВ камерама пљују. Већини Египћана се не допада када вређају председника.

Професор: – После свега што смо видели мораће да се појаве нови лидери које још не знамо. Требаће пет-шест месеци, а дотле је најбоље да преговоре са опозицијом предводи (генерални секретар Арапске лиге и бивши шеф египатске дипломатије) Амр Муса.

Дипломата: – Муса ће се у председничку трку укључити само ако зна, под А, да ће победити јер га, под Б, занима само да буде број један.

Домаћица: – Образовани слој не жели Мусу. Не желе га ни млади. Он је потрошен. Халас. Доста.

Дипломата: – А шта је с Мохамедом ел-Барадејом?

Домаћица (енергично): – Он је г.... Он не познаје Египат. Он склеротично не схвата да овде морају да следе озбиљне промене.

Пријатељица: – Мораће да се мења. Питала сам својевремено америчког амбасадора зашто Американци помажу да богати, ми који себе називамо „друштво“, буду тако повлашћени, да имају своја изолована насеља, виле, базене, голф терене. Знате шта је рекао: „Прво ћемо подизати и стварати богате а онда подизати друге“. То се није догодило. Заборавили смо на милионе притиснуте незапосленошћу, корупцијом, силом.

Професор: – Сценарио број 1 се остварио. Мубарак је најавио да за девет месеци иде и да нема шансе да га наследи син Гамал. Двојици својих најповерљивијих људи, потпредседнику Омару Сулејману и премијеру Ахмеду Шафику, поверио је да отворе пут мирне транзиције власти. Постоји и сценарио број 2: да се сада повуче у своју волу у Шарм ел-Шеику и да тамо седи као неки почасни председник.

Домаћица: – Никако. Он мора да остане у (каирској резиденцији) Хелиополису. Војска хоће да он надгледа транзицију. Већина Египћана мисли исто тако. Зар не видите да то хоће и Американци. Да још буде ту са свим почастима и стражама.

Професор: – Боље не гледајте много телевизију. Американци јавно причају једно, а раде друго. Морају да смире Израел који је у страху од тога да Муслиманска браћа не преузму контролу власти.

Пријатељица: – Да, да. Мој син се у петак вратио с Тахрира разочаран што је на улици све више исламиста који покушавају да нам отму, да нам украду револуцију коју су почели млади, секуларна виша класа и умерено исламска средња класа.

Професор: – Нико са сигурношћу не зна да ли Американци овде желе стабилност или хаос.

Пријатељица: – Слушајте. Људи су се ослободили страха, али највећи проблем је што и даље не верују овим новим обећањима. Јутрос сам ишла да поново отворим своју фабрику у насељу „6. октобар“. Сви радници су срећни што се догодила револуција. Они све знају. Али не верују људима које је Мубарак сада избацио у први план. Дебеле мачке су отишле, нове дебеле мачке ће доћи.

Много тога је и даље непознато. Много је оваквих ручкова током којих се преврћу исте теме. Много је и ватрица по каирским улицама уз које се, када смркне, разговара о томе шта ће бити.

Њих четворица у прљавим галабијама, глава замотаних у вунене чалме и у сандалама на босу ногу, пажљиво зуре у Басама који ми на њима неразумљивом језику образлаже своје виђење ситуације.

Басам је електротехничар, има 34 године и каже да се са женом, ћерком и сином спремао да у потрази за послом оде за Дубаи.

„Избила је револуција и одустао сам. Верујем да ће се овде ствари променити.“

Револуција растућих очекивања? Или револуција која ће, као и многе, појести своју децу?

Ко зна. Остављам Египат с много неодговорених питања. Оно што знам, остављам земљу у којој сам својевремено живео пет година која више никада неће бити иста.