Злосрећни "илегалац" Зорица Д.

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 15. октобра – "Поштовани министри: Ловро Штурм, Драгутин Мате и Јанез Дробнич, у прилогу вам шаљемо копије докумената малолетне З. Д." Тако почиње отворено писмо које је Александар Тодоровић, председник Цивилне иницијативе избрисаних активиста (ЦИИА), послао 11.10.2006. поменутим министрима за рад и породицу, правосуђе и полицију, као и свим медијима и јавним посленицима. О апел за хуманост оглушили су се сви – од министара Јаншине владе, преко овдашњих новинара до првака цивилног друштва.

Садржина писма и пратећи документи откривају злу судбину бебе Зорице Д. која је рођена 14. марта 1990. у Цељу, две године уочи тајног брисања (6.2.1992.) неколико десетина хиљада словеначких грађана, пореклом из других република некадашње СФРЈ, из регистра становника Словеније. Иако је Уставни суд Словеније 2003. пресудио да је брисање 18.305 особа (службени податак) урађено незаконито и одредио да се обесправљеним људима мора вратити одузето право боравка, из којег произилазе и сва остала права (на школовање, рад, социјалну и здравствену заштиту, документе…) – није се десило ништа, а избрисани још чекају правду.

Међу њима је и данас 16-годишња Зорица, која одраста као "илегалац" у Републици Српској, без могућности да се креће ван радијуса који покрива раздаљину од куће до школе. Недаће ове породице почеле су, заправо, излетом у Босну, да родбини покаже принову. Неколико дана касније, повратак кући окончан је на хрватско-словеначкој међи. Све је пошло наопако – словеначки полицајац одузео им је исправе и рекао да их неће пустити у државу, јер су документи неважећи. Нашли су се у чуду. Нису помогле молбе, кукњава, неверица, љутња. Све што су имали, укључујући личне ствари, остало је у стану у Цељу. Морали су да се врате назад у завичај, у околину Бијељине, усред ратног метежа 1992. Мислили су – привремено, неспоразум ће брзо бити разјашњен. Од ада је прошло 14 година.

Када је Зорица напунила шест година, почеле су бриге како је уписати у школу. Писали су матичару у општини Цеље, након чега поштом стиже копија Зоричине крштенице. Рубрика "држављанство" била је празна, иако је био уписан јединствени матични број грађана (ЈМБГ), из којег је произилазило да је по рођењу била уписана у књигу републичког држављанства Словеније, где је добила "словеначки ЈМБГ". На основу тога, Зорица у Бијељини добија избегличку легитимацију као избеглица из Словеније, адреса Худиња 16, Цеље – у рубрици "место и општина из које је лице избегло". Завршила је основну школу а сада примиче крају и средњу економску, све са одличним успехом. Јула ове године, међутим, истекла јој је избегличка легитимација. Зорица жели да настави школу, али за одлазак изван села и за упис на факултет потребни су јој лична карта, можда пасош, извод из крштенице. Уопште, уређен статус. Зато родитељи поново моле надлежне органе у Цељу за копију крштенице. Стиже документ бр. 1990/497, оверен 21.6.2006., а у њему Зорица више не само да нема држављанство, већ јој је избрисан и матични број!

Губитак избегличког статуса прети да прекине њене снове да ће стећи образовање и ићи на универзитет. За сад јој добри људи "гледају кроз прсте", па разред завршава као "илегалац", зависна од доброте оних који "жмуре на оба ока", пише Тодоровић у писму словеначкој јавности. У разговору за "Политику", Зорица каже да, иако није високог раста, одлична је кошаркашица, али као "илегалац" не може и не сме на утакмице ни на школска или друга такмичења. У писму министрима и осталим словеначким званичницима, Тодоровић их моли да јој помогну, упитавши их: "Зар је словеначка администрација притиском на дугме 1992. избрисала и све снове овог детета да ће икада постати пуноправни члан друштва, да ће стећи образовање, удати се, положити возачки"… Јер сад је све то Зорици недостижно.

Апел З. Д. да се испоштује Уставни суд и Конвенција УН о људским и дечијим правима, није коснуо никога, иако је отишао и на адресу Уницефа Словеније, парламента, владе… Једина шанса да не буде апатрид, лице без икаквих права, јесте да јој Словенија призна незаконито одузет статус сталног пребивалишта или да јој изда службену и важећу потврду ко и кад ју је одјавио из Словеније, што би јој омогућило да се уредно пријави на адреси својих родитеља у БиХ. Зорица нам се детиње поверила да ће опростити Словенији, које се уопште не сећа, све неисплаћене дечије додатке, све некупљене играчке, чоколаде, сву материјалну немаштину, као и неизвесност и страх за будућност. О ранама на души не жели да говори. "Само да ми Словенија да папире, да знам јесам ли тамо или овамо, јер сад нисам нигде", каже. То би јој омогућио да постоји, у другој држави.