Један митинг није довољан за ванредне изборе

Можда, као што „Партибрејкерси” кажу, један позив мења све, али један опозициони митинг, ма како респектабилан био, не мења много, слажу се политички аналитичари. Снага Српске напредне странке, исказана и кроз добру организацију овако великог скупа какав је одржан у суботу у Београду, у овом тренутку ипак није довољна да издејствује ванредне парламентарне изборе.

Саговорници „Политике” указују да судбина захтева напредњака и њихових савезника зависи од неколико фактора, посебно од воље владајуће коалиције из које, међутим, и даље упорно понављају да нема разлога за ванредне изборе.

„Избори зависе од владајуће већине, од неких њихових унутрашњих односа снага и процена када им је најмање лош тренутак за изборе”, каже Бранко Радун, који сматра да су унутрашњи односи у коалицији коју предводи Демократска странка значајнији за одлуку о расписивању избора него притисак опозиције.

Захтев СНС-а је изузетно тешко остварљив, оцењује Дејан Вук Станковић, док Владимир Вулетић каже да расписивање ванредних избора према захтеву опозиције „у овом тренутку не изгледа претерано остварљиво”.

Вулетић, иначе, захтев опозиције није ни разумео као захтев за расписивање избора, него као захтев за почињање разговора и преговора о расписивању избора. А то је нешто што ће свакако потрајати. „Тако да се поставља питање има ли уопште смисла и расписивати изборе неколико месеци пре редовног рока. А питање је и зашто би за земљу били важни ванредни избори, да ли би убрзали решавање неких суштинских проблема”, наводи Вулетић указујући да избори, осим од власти, зависе и од тога да ли ће међународни фактори упутити одређене сугестије било власти било опозицији да до њих дође.

Постоје, међутим, околности у којима би опозиција могла да испослује ванредне изборе. Радун наводи да би серија митинга, протеста, или штрајкова са неком политичком поруком, и то у дужем периоду, могла значајније да утиче на власт да распише изборе. „Овај митинг сам по себи јесте јасна порука, али није довољан да би нешто преломио”, наглашава он наводећи да ће владајућа већина сама да одлучи о термину избора који им одговара.

Подсетивши да је власт врло категорички саопштила да неће на ванредне изборе, зато што процењује да има већину у парламенту и избори им нису у политичком интересу, Дејан Вук Станковић указује да је питање ванредних избора, у принципу, увек ствар процене власти или производ неког снажног притиска који власт тера да пристане на те ванредне изборе. „Једино, значи, ако опозиција успе да омасови протесте које је најавила за два месеца и да Србија дође у слично социјално стање какво је владало 1996–1997. или 2000. после избора на којима је победио јединствени кандидат опозиције. Дакле, за тако нешто потребно је да се добије шира, масовнија и спонтанија подршка грађана него што је овај предвиђени политички перформанс у априлу у центру Београда. И то у дужем периоду”, истиче Станковић.

Ако се, дакле, не стекну све поменуте околности, СНС има мало шанси да натера власт на изборе. Због тога, и Вулетић и Станковић сматрају да ова коалиција има шансе да издржи до пролећа следеће године, односно пун мандат.

„Уколико не буде врло чврстих аргумената опозиције и међународних чинилаца, онда ће тежити томе. Не видим разлога да тако не буде. Овакав притисак опозиције је нешто што је уобичајено и логично, али није само по себи довољно да би се обезбедило расписивање избора”, каже Вулетић.

Станковић оцењује да власт полаже наду у добијање статуса кандидата за ЕУ и у новац од продаје „Телекома” којим би покушала да спречи наставак негативних економских трендова. „Једноставно, купује се време да би се евентуално до краја мандата добило нешто позитивно са чиме се може изаћи пред грађане на изборима. Наравно, ниједна од ове две ствари не мора нужно да се догоди и успех им није гарантован. Због тога ми се чини да је то ризик”, каже он.

Радун, међутим, мисли да у владајућој коалицији већ размишљају о ванредним изборима који би се одржали крајем године. Због тога ће можда притисак опозиције имати контраефекат, јер ће властима можда бити незгодно да то сада ураде пошто би испало да су то урадили под притиском.

Да ли се, онда, уопште могу очекивати неки разговори власти и опозиције у наредна два месеца на тему избора? Саговорници „Политике” сумњају у то допуштајући могућност да ипак буде неких неформалних контаката између њих.

Б. Баковић

---------------------------------------

Власт поклекла једино 1992.

Једини избори издејствовани под притиском опозиције су они одржани 1992. године, истиче Владимир Гоати, директор Транспарентности Србија. Рат, као нова околност у односу на изборе из децембра 1990. године, затим студентски протест и формирање Депоса, натерали су Слободана Милошевића да прихвати да се одрже ванредни парламентарни избори са новим изборним законом и условима.

Ј. Ц.