Прошлост која траје заувек

Даница Вученић, уредник и водитељ "Кажипрста" на Радију Б92, аутор је документарног филма о немачком суочавању "Прошлост траје заувек" који је недавно приказан на ТВ Б92.

• Шта сте очекивали када сте почели да правите причу о немачком преиспитивању, а шта сте добили на крају?

– Када сам отишла у Немачку стално сам била у страху да, с једне стране, филмом не оправдам Немце, а с друге стране, да не будем сувише огорчена на то што се десило у Другом светском рату. Очекивала сам и да ћу теже доћи до саговорника, јер је месецима трајала преписка. Али, свест коју ти људи имају о томе колико је то искуство, нарочито у психолошком смислу, значајно за остале људе је толико јака да су пристали да учествују у пројекту за неку телевизију за коју можда нису ни чули. Кроз суочавање Немаца мислим да смо сви ми који смо радили филм доста научили и о себи.

• Када почиње немачко суочавање, да ли је довршено и ако није докле је дошло?

– Они су 17 година разговарали у друштву, држави и парламенту о томе да ли треба изградити музеј холокауста усред Берлина. А када су одлучили, онда је за то парламент дао новац. Суочавање је почело практично 1968. године, пошто је, пре тога, Нирнбершки процес био суђење политичком врху Трећег рајха. Крајем педесетих било је суђења малим људима, комшијама, чуварима логора у Аушвицу, а студентске демонстрације 1968. су довеле до тога да деца питају родитеље шта су радили у Другом светском рату. Затим је Вили Брант клекнуо пред жртвама у Варшави.

• На крају филма историчар Петер Рајхел се пита зашто се баш Немцима десио нацизам и Хитлер?

– Он се плаши да у Немачкој постоји све мање интересовања за узроке нацизма и појаву Хитлера, јер је последњих година интересовање историчара везано за крај рата, за ослобађање из логора или лични живот Алберта Шпера, а не за узроке. Ни они сами немају објашњење зашто се то догодило, па тако и ћерка Алберта Шпера, Хилда Шрам, социолог, у филму каже да је сто пута анализирала околности тридесетих година у Немачкој, али да, када све то себи исприча, увек постави питање: како је то могло да се деси и зашто баш у Немачкој?

• Да ли код нас они који позивају на суочавање, а то су углавном невладине организације, наступају агресивно? Да ли знају како је то било у Немачкој?

– Мислим да је много важније шта мисле политички лидери и какву нам поруку шаљу. Политичари не воле цивилни сектор, нити они њих, немају заједнички језик, нити се труде да га нађу. Политичари би требало да кажу како ово друштво да оздрави и да васпитава децу. Како ће људи васпитавати децу ако политичари нису у стању да неке ствари превале преко усана. До сада нисам чула од важних политичара зашто Младић треба да буде у Хагу. И у Немачкој је помирење кренуло из друштва, али тамо је црква имала другачију улогу. Суочавање је начин размишљања о самом себи. Битно је на којим премисама и постулатима васпитавамо младу генерацију. То је суочавање. Не морам ја лично да осећам одговорност за Сребреницу, али сам део колективитета који је изгласао нешто. Треба направити генерацију која поштује вредности. То имају у Немачкој.