„Наши дани” и наши дани

Недавно су, у једном граду, обележили 130. годишњицу рођења једног српског песника. Значајан песник, значајна годишњица. Посленици библиотеке која носи песниково име и центра за културу су се, на више начина, потрудили да се прослава пригодно обнародује. Па су исписали „неке” строфе на различито обојеним папирима и излепили на стаклене зидове здања културе.

Није дуго прошло, а неком пролазнику се „неке” строфе учинише сумњивом работом и... Директор установе за културу телефоном позове уредницу програма: „Шта је то излепљено по стаклима? Интервенишу код мене из полиције. Шта ако будемо тужени?”. Уредница се није потресла, узвратила је „нека туже”, а у себи је, претпостављам, ликовала: е, тек би то био врхунац.

Наравно, до тужбе није дошло, јер је неко схватио да би морао бити утужен Владислав Петковић Дис који се упокојио пре 93 године у „плавој гробници” када је брод, у којем се враћао из Француске, надомак Крфа, потопљен торпедом са немачког сумарена. А тужити онога ко је његове строфе из песме „Наши дани” одабрао и одштампао на разнобојне папире – за то нема правног основа, јер поменута песма није „позитивним законским прописима” забрањена за објављивање, читање и рецитовање.

Нећу овде да наводим све излепљене строфе (десет их је у целој песми), али ћу из њих истргнути неколико стихова: „Исмејане све врлине и поштење”; „Достојанства поделише идиоти”; „Своју мудрост расточисмо на изборе”; „Васкрсли смо све пигмеје и репове”; „Сад сву славу пронађосмо у партији”. Шта је песник хтео да каже – углавном знамо. Био је незадовољан сликом Србије, те 1910. године, кад је песма настала, па је овај „особени лиричар окренут унутрашњој интими” (Мала „Просветина” енциклопедија) одједном „окренуо лист” и преобразио се на тренутак у сатирика. А да ли је избирач, исписивач и налепљивач строфа на стаклени зид, пред очима пролазника, тражио какву аналогију између Србије од пре сто година и ове данашње – е, то ћете морати њега да питате.

Било како било, Дис се показао као наш савременик. Његовим речником говоре не само опозициони посланици већ и политички аналитичари. Иначе, да сличности нема, никоме не би пало на памет да у његовој песми види икакву опасност. Речено је: ко год се добром сатиром нађе погођен, у праву је.

Свачему се лек нађе, па и овоме. Ваљало би размислити да се Дисов мрачни песимизам истисне из ђачке лектире и читанки, а није за препоруку ни одраслима. Домановића и Нушића би, такође, ваљало свести на „разумну” меру. Чак „фризирати” и родоначелника песама за малишане, Ј. Ј. Змаја због она два стиха из „Јутутунске народне химне” (1865): „Боже драги, не дај ником ништа/да што више остане владару”. Да не подстичу младеж на непослушност, протесте и, не дај боже, шта горе од тога. А ако наши ђаци, код толико лепих домаћих песама о врапцима и цица-мацама, баш морају да знају дефиницију сатире и да је разликују од осталих жанрова, на пример, од оде, здравице и химне, онда нека се уче на Хорацију, Молијеру, Чехову, на афоризмима Станислава Леца...

Све у свему, Дисови „Наши дани”, настали пре 101 године, су и ови наши дани, а данашњи српски афористичари су у самом светском врху.

новинар и писац